Bajka o solidarnosti

Jednom davno, u jednoj zemlji teško pogođenoj siromaštvom i nedaćama živio je jedan prosjak. Bio je silno siromašan i preživljavao je samo zahvaljujući dobrim ljudima koji su mu, iako i sami siromašni, poklanjali koju koricu kruha ili pokoji novčić. Svako jutro izlazio je iz svoje potleušice koju je nazivao domom i dijelio s još nekoliko prijatelja iste sudbine i tumarao ulicama velikog grada.

Jednoga dana stigle su vijesti iz daljine. Snažna oluja i obline kiše izlile su rijeku iz korita i potopile nekoliko sela. Ljudi na istoku zemlje, već izmučeni nedavnim ratom i neimaštinom, ponovno su ostali bez svega. Dobri ljudi diljem zemlje počeli su prikupljati najpotrebnije i kretali na put kako bi pomogli svojim suzemljacima. I prosjak je želio pomoći, patio je zbog boli dalekih ljudi, ali nije znao kako. Mislio je, mislio i dosjetio se!

U toj dalekoj i neobičnoj zemlji postojale su magične stvarce. Njima si mogao čuti što govori čovjek miljama daleko, čak na drugom kontinentu. Neki neobični ljudi u neobičnim zgradama s visokim tornjevima, kontrolirali su te stvarce. Na sajmovima i tržnicama i u lokalnim prodavaonicama prodavali su male kartice pomoću kojih si mogao koristiti uređaj. U poplavama su se domislili da bi pomoću tih stvarca ljudi mogli donirati i novac. Utipkaš poseban kod u tu stvarcu, s druge strane čuješ glas popularnog žonglera ili trubadura, gradonačelnika ili člana gradskog vijeća, i na taj način šalješ nekoliko novčića kojima će unesrećeni moći ponovno izgraditi svoje kuće.

Prosjak nije imao magični predmet jer je on vrijedio više novčića nego što je prosjak u životu vidio na hrpi, ali imao je dobru volju i znao je kako prositi. Stajao je na izlazu s tržnice i brojio novčiće. Kada je skupio dovoljno, pitao je jednog mladića koji je izašao s tržnice ima li magičnu stvarcu. Oholi mladić nije ga htio ni pogledati, mislio je da je bolji od prosjaka. Izašao je jedan starac koji se prosjaka preplašio i nije mu želio dati svoju magičnu stvarcu. Na koncu je izašla jedna žena dobrog srca. Bila je sama i nije joj bilo svejedno kada ju je prosjak upitao ima li magičnu stvarcu. Razmišljala je tren i zaključila da je to samo stvar, da ima i gorih stvari nego ostati bez magične stvarce. Priznala mu je da je posjeduje. Prosjak se ozario, pružio je ruku punu novčića prema ženi: „Mogu li ja vama dati sedam kuna, a vi nazovite onaj broj za poplave?“

Novčić po novčić, ciglicu po ciglicu, stanovnici poplavljenih područja ponovno su izgradili svoje kuće, a prosjak je bio silno sretan jer je znao da je tamo negdje daleko ciglica koju je on darovao, zajedno s ostalim ciglicama, štiti jednu obitelj od kiša i nedaća.

Fotografija preuzeta: http://www.braniteljski-portal.hr/Novosti/Drustvo/Split-Solin-i-Kastela-prikupljaju-pomoc-Evo-gdje-i-sto-donirati-stradalima-od-poplave-u-Slavoniji

Moskovske razglednice/ Las postales de Moscú

1.       Da si ovdje sa mnom,

Zajedno bismo hranili patke na Patrijarskim ribnjacima

(kao što je to desetljećima prije činio Bulgakov).

Da si ovdje sa mnom,

Voljeli bismo se kao što nikada nismo,

Moskva bi nas spasila.

Si estuvieras aquí conmigo,

Juntos alimentaríamos los patos en los Lagos de Patriarca

(como unas décadas antes lo hacía Bulgakov).

Si estuvieras aquí conmigo,

Nos querríamos como nunca nos hemos querido,

Moscú nos salvaría.

2.       Moskva je vječno čekanje. Čekaš u redu da kupiš kartu za metro, čekaš u redu da uđeš u metro, čekaš u redu da izađeš iz metroa. Čekaš u redu da uđeš u trgovinu, čekaš u redu za meso, čekaš u redo na blagajni. Čekat ćeš pola sata da naručiš kavu, čekaš ćeš pola sata da dobiješ kavu, čekat ćeš pola sata da stigne račun. Stranci se bune, Moskovljani, tužnih i ispijenih lica i s jedinstvenim očajem u očima, kolektivnim očajem kakav nikada prije nisam susrela, čekaju, čekaju, čekaju. Što? Nije bitno, važno je da se čeka.

Moscú es una cola interminable. Haces cola para comprar el billete de metro, haces cola para subir al metro, haces cola para bajar del metro. Haces cola para entrar en la tienda, haces cola para pedir la carne, haces cola para pagar en las cajas. Para pedir un café, esperarás una media hora; para que te sirvan ese café, esperarás una media hora; para que te den la cuenta, esperarás una media hora. Los extranjeros protestan, los moscovitas, con caras tristes y sin expresión, pero con una única desesperación en los ojos, una desesperación colectiva cual no he visto jamás, esperan, esperan, esperan. Qué? No importa, lo importante es esperar.

3.       U Moskvi je sve ogromno! Goleme zgrade na golemim trgovima, goleme kazališne dvorane za goleme produkcije, goleme galerije koje čuvaju nekoliko stotina tisuća slika. Veliki ljudi hodali su njenim velikim ulicama i nepreglednim bulevarima (Bulgakov, Tolstoj, Čehov, Stanislavski, Puškin, ...). Ogromna socijalistička zdanja gutaju njezinu ogromnu povijest. Kroz prozor vlaka promatramo pejzaž na putu od aerodroma do Kijevskog vagzala (kolodvora). Golemu pustoš zamijenjuju gusto nabijene kućice s jedne strane, i nesrazmjerno velike tvorevine novogradnje potpuno bez duše. Sve je golemo. Mama uzdiše: „Trebalo je opljačkati ovu golemu zemlju. Kako li im je samo uspjelo?“

En Moscú todo es inmenso: edificios gigantescos en plazas colosales, salas de teatro enormes para grandiosas producciones, galerías gigantescas que cuidan más de cien mil obras. Grandes hombres caminaron por sus calles y bulevares interminables (Bulgakov, Tolstoy, Chejov, Stanislavski, Pushkin,...). Las monstruosas construcciones socialistas devoran su pasado inmenso. Por la ventana del tren observamos el paisaje durante el viaje desde el aeropuerto hasta el Kijevski vagzal (la estación de trenes). Pasamos por el vasto paisaje casi desértico, abandonado, quizás nunca poblado. Después por un lado pequeños chales, y por otro lado las desmedidas construcciones socialistas que no tienen alma. Todo es grande. Mi mamá suspira: „Tuvieron que robar este país inmenso. Cómo lo lograron?“

4.       Trebala sam ići na Labuđe jezero, ali me ogroman red spriječio. Bio je Uskrs. Slobodan dan, ali kao da nije. U Moskvi više nema ni petka ni svetka. Svaki je dan radni. Nedjelje su pokatkad iznimka. Umjesto Labuđeg jezera, sjela sam na travu na ispod zidina Kremlja i čitala. Nasuprot mene sjedila su dva mlada Rusa i veselo pijuckala pivo. Sunce, sreća i spokoj. Mnoštvo ljudi sjedi na travi. Odjednom prilaze mi dva policajca. Protrnem od straha. Rekli su mi da s ruskom policijom nema šale. Razmišljam što sam mogla krivo napraviti, ali oni me samo zaobiđu i priđu dečkima. Počinje razgovor. Sve su oči uprte u njih. Legitimacije. Pođite s nama. Polako se dižu, hodaju za policajcima. Odlaze mi iz vidokruga. Veseli žamor je stao. Sunce je zašlo za oblake. Ljudi polako skupljaju stvari i odlaze. Nije mi potpuno jasno što se dogodilo, ali čini se da sam umjesto Labuđeg jezera dobila besplatnu predstavu.

Se suponía que iba a ver El lago de los cisnes, pero una cola enorme me detuvo. Era Pascua. Un día festivo, pero como si no lo fuera. En Moscú ya no hay días festivos. Todos los días son laborables. Los domingos a veces resultan ser una excepción. En vez de El lago de los cisnes, me senté en el césped debajo de la muralla de Kremlin a leer. Enfrente de mí dos jóvenes rusos estaban bebiendo cervezas. El sol, la felicidad, la serenidad. Un montón de gente estaba sentada en el césped. De repente se me acercaron dos policías. Me quedé petrificada de miedo. Estaba pensando si había hecho algo mal, algo ilegal, pero me esquivaron y se acercaron a los muchachos. Empezó la conversación. Toda la gente les mira. El DNI. Vengan con nosotros. Se levantaron lentamente, siguieron a los policías. Se alejaron, ya no los veía. El murmullo alegre se paró.  El sol se escondió detrás de las nubes. La gente lentamente recogía sus cosas y se fue. No entendía muy bien lo que había pasado, pero me parecía como si, en vez de ver El lago de los cisnos, me hubieran regalado un espectáculo gratis.

5.       Moskovljani sami sebe zovu Moskvićima. Simpatično je, ali im ne pristaje.

Los moscovitas se llaman a ellos mismo „moskvich“. Es simpático, pero no les queda muy bien.

6.       Iz ropotarnice sjećanja: Moja mama bila je u Moskvi prije gotova trideset godina. Tada je bilo malo restorana i svi su, navodno, bili ekskluzivni. Nitko nije znao sigurno jer nikada nitko nije ušao. Kada bi pokušali ući vratar bi im rekao da je sve zauzeto, ali hrabri su kroz teške zavjese mogli  vidjeti da unutra nema nikoga, pokatakd čak ni ničega. U zemlji u kojoj je pola stanovništva skapavalo od gladi, bio je to način da se očuva privid bogatstva i moći. Danas još uvijek nećete moći ući u te restorane. Samo što su sada puni milijunaša i milijardera koji su se obogatili na nafti i mutnim poslovima. Narod i dalje skapava od gladi.

De la memoria lejana: Mi mamá estuvo en Moscú hace casi treinta años. Me dice que entonces había pocos restaurantes y todos, o eso dicen, eran muy exclusivos. Nadie lo sabía a ciencia cierta, porque nadie nunca entró. Cuando intentaban a entrar el portero no les dejaba, explicando que todo estaba ocupado, pero los valientes habían podido confirmar que detrás de las cortinas oscuras y pesadas, no había absolutamente nadie, a veces absolutamente nada. En un país en el que la mitad del pueblo pasaba hambre, eso era una manera de mantener la ilusión de riqueza y poder. Hoy tampoco podríais entrar en esos restaurantes, pero hoy en día están llenos. Llenos de millonarios y nuevos ricos que se han hecho ricos con el petróleo y con los negocios turbios. El pueblo sigue pasando hambre.

Sa izložbe "Ulice Moskve", skulptura lutkara (a inače najljepša je izložba, najradije bih sve skulpture stavila jer su krasne i najbolje i sve su u prirodnoj veličini i sve je nešto čudno: ptičar, gajdaš, muzičar...)

Izložba "Opresija"

Isto "Opresija", ne znam koliko se vidi, ali iza vrata su cipele... mnoštvo cipela. Meni se čini kao sjajna metafora.

Moja najdraža mama na pokretnim stepenicama podzemne. Stepenice su najviše i najstrmije i majči je uvijek umirala od straha kada im se morala približiti, a ni ja nisam baš bila ravnodušna.

Vrapčeva gora (Vrapče?). Ogromni park usred Moskve s krasnom šetnicom pokraj rijeke. Neodoljivo podsjeća na Medvednicu... malu Medvednicu.

Moskovsko sveučilište. U studentskom domu na Sveučilištu živi 40000 studenata... Mislim da je to otprilike broj studenata koji pohađaju Sveučilište u Zagrebu.

Svi smo mi izašli iz Gogoljeve kabanice <3

U Tolstojevoj kući moraš hodati s vrećicama na nogama, da slučajno ne bi morali usisavati, nedajbože.

Put do stana u kojem je "živio" majstor iz Majstora i Margarite ispisan je i iscrtan raznim poručicama. Većina ih sadrži jako cook mačke. Svaka mačka je cool na svoj način, ali ova je najbolja.

Hrvatsko jaje na ruskom stolu... Htjela sam nacrtati i grb, ali već se i jaje pokazalo kao preveliki zalogaj...

Jedna tako tipično turistička da više ne može.

Priča ide ovako: Staljin je morao odobriti projekte za sve zgrade koje su se gradile u Moksvi, pa su mu tako donijeli dva različita projekta za ono što će postati najvećim moskovskim hotelom. Staljin se žurio i umjesto da odabere, potpisao se preko oba, tj. pola potpisa je završilo na jednom, pola na drugom planu. U strahu za svoje glave i nesigurni kako postupiti, arhitekti su napravili točno ono što im je Staljin "naložio", napravili su dva različita krila, pola-pola, kao i potpis.

Ovo pojma nemam što je, ali je toliko suludo da sam morala slikati.