Kako vole Meksikanci ili kako dobiti patka na dar

Ako me pitate kako vole Meksikanci, reći ću vam: „Kupe vam patku.“ Odgovor je podjednako apsurdan i točan. Cijeli proces snubljenja u Meksikanaca isprva mi je nalikovao ponajboljim djelima teatra apsurda. Ionesco je, u početku sam mislila, inspiraciju za Stolice pronašao upravo u meksičkoj Ljubavi. Trebalo mi je neko vrijeme da shvatim da se iza cijelog procesa krije potpuno druga književna tradicija, ona koja započinje još u španjolskom srednjem vijeku, a trenutno se manifestira u meksičkim sapunicama: viteški romani ključ su za razumijevanje tog naoko komplemsnog procesa.

      Žena, ona prava, je princeza, nedodirljiva, sveta, čista, baš kao i Amadisova Oriana. Za tu princezu se treba boriti, treba je biti dostojan, treba preći sve prepreke. A ako prepreka nema? Treba ih stvoriti! S obzirom da su viteški romani totalno out, a i Meksikanci još uvijek nisu posve sigurni trebaju li priznati da pripadaju španjolskoj književnoj tradiciji, nepresušni izvor insipracije ostaju sapunice. One su ionako, nakon što su Kinezi dobili ekskluzino pravo na proizvodnju Djevice od Guadalupe, ostale vjerojatno jedini proizvod koji s ponosom nosi žig „made in Mexico“. Divove su zamijenlile trudne bivše cure; zmajeve, vrlo dostojno, zlovoljne majke koje čuvaju svoje sinove od zlih vještica koje navlače maske princeza; vitez na bijelom konju postao je vitez u bijelom Mercedesu;  siže ostaje isti.

       Ali sve je to OK ako poznaješ pravila igre, ako si čitao priču, pogledao dovoljan broj sapunica, i ako si potpuno spreman odustati od stvarnosti u ime fikcije. Meksikanke znaju kako. Poznate su im smislice, znaju kako se šminkati da izgledaju nevino, znaju koliko treba čekati do prvog seksa, znaju što znači upoznati roditelje svoga pretendenta, znaju kako izgledati nedostpuno i znaju kako se učiniti dostupnima. Znaju kada treba igrati ulogu ljubomorne trudne bivše i ulogu nevinašca kojim će se netko uskoro oženiti. Problem nastaje kad upadnu Europljanke, neupoznate s pravilima i književnom tradicijom; uvjerene da su upale u hollywoodsku romantičnu komediju, nesvjesne da trebaju igrati Dulcineu iz Don Quijota (ako su im Oriana, Melinda i Belinda već nepoznate). Ma čak i da prokužimo na vrijeme, ne bismo znale kako. Iako smo odgojene u popkulturi i igranje uloga nam nije strano, konstanta našeg odgoja je i rečenice „Suoči se sa stvarnosti.“ Kao da je ta stvarnost tako super... Suspension of desbelief mnogima od nas neprihvatljiv je i u književnosti, a kamoli u stvarnom životu.

***

    U mene se zaljubio jedan frajer. Činilo se bezglavo. Ali prvih nekoliko puta koje smo izašli nije me ni taknuo. Doslovno. Ni primio za ruku. Ni slučajni dodir. Ništa! Plesali smo cijelu noć. Plesali smo stiskavce i vruće latino ritmove. Plesove u kojima ruke slobodno klize po cijelom tijelu. Bili smo pijani i sretni. NIŠTA. U prenatrpanom klubu gdje ne bi više stala ni igla koliko se ljudi naguralo unutra, on je uspijevao držati ozbiljan razmak. (Još mi uvijek nije jasno kako. Mora da je meksička magija; magični realizam na djelu.) I onda me jedan vikend zove da odemo Cuetzalan. Prekrasni gradić u saveznoj državi Puebli, jedno od „magičnih sela“. Osim toga, u blizini njega je selo u kojem se rodio njegov djed (!) koje mi silno želi pokazati. Prošla su dva tjedna, još se nismo ni poljubili, ali želi me voditi na romantični vikend? (Ili ne? Možda sam sve krivo shvatila? Možda želi da budemo prijatelji? Ali tko vodi prijateljicu na romantični vikend?) Romantični vikend ipak bio je romantični vikend. U mističnom seocetu prekrivenom maglom naši su se prsti spleli i usne spojile. Rekao je: „Mislim da si ti ljubav mog života.“ Magije je najedanput nestalo. Nisam stvorena da budem cura nečijeg života u mističnoj magli. Nevažno, ali kunem vam se. Tako je izgledalo.

     Uz njega ili zbog njega vidjela sam polovicu Meksika. Sredio mi je smještaj kod prijatelja u Guadalajari, vodio mene i moje prijateljice (tri moje prijateljice jer sam ga ja bezkrupulozno molila da idu s nama) na vikend u Guanajuato, novu godinu smo dočekali na pješčanoj plaži u Nayaritu, put koji je on isfinancirao jer sam mu lijepo rekla da nemam love, a on je preklinjao da ipak idem s njim jer nije važno i jer me voli i jer ću nakon toga otići, i barem želi da mu onda to ostane kada više će, nakon što ja odem, ležati sam i ostavljen u mraku svoje sobe, kao neko izudarano pseto i tada će jedino sunce koje će mu ostati biti sunce s tih par dana provedenih na plaži sa mnom.

       Uvijek mi je otvarao vrata auta, iako sam mu nekoliko puta naglasila da to stvarno nema smisla. Mislim, ok ako ti je usput, ali da zaključavaš auto samo zato da ja ne bih sama izašla, i onda istrčavaš i u nekom charliechaplinovskom stilu optrčavaš auto samo zato da bi mi otvorio vrata, to je ipak, složit ćete se, previše. Moram skrušeno priznati da sam pokoji put namjerno varala i tek koji korak do auta neprimjetno ubrzala korak i onda pomalo uživala na izrazu patnje i zbunjenosti na njegovu licu kada bi se našao pokraj suvozačkog mjesta, a ja sam već bila unutra jer sam u stilu Mate Hari (rekla bih James Bond, ali za ovu priču mi treba ženska junakinja) već uspjela šmugnuti u auto.

        Zašto sam ostajala s njim? Nisam bila zaljubljena, ni blizu. Ostajala sam iz uvjerenosti da je to dečko koji apsolutno zaslužuje da se u njega zaljubim. Na stranu sve kulturalne razlike i apsurdi koje sam izvukla, bio je nježan, drag, pametan, zabavan, obrazovan, kreativan, imao je mnoštvo hobija, i volio me. Lako se zaljubiti u svoju sliku u tuđim očima. Tu sam spremna priznati da sam bila zaljubljena u sebe s njim. Nikada nisam bila pretjerano nježna s momcima kada bih shvatila da mi se ipak ne sviđaju, nezrelo i bezobrazno, jednostavno bih se prestala javljati. Zaključila sam da ovaj zaslužuje nešto više. Uostalom, sve je to ipak imalo rok trajanja. Uz nemalu opasnost da odluči doći u Hrvatsku, trebalo je izdržati samo dva mjeseca. Stoga sam se odlučila pokloniti mu najviše što osoba može dati: sebe. Znam što ste pomislili, ali ovo se uopće nije odnosilo na seks. Odnosilo se na moje vrijeme, strpljenje, razumijevanje, smijanje njegovim blesavim šalama, zanimanje za njegov život, druženje s njegovim prijateljima i obitelji (!), i slušanje tehna (između ostalog zarađivao je kao DJ. Dio koji mi je možda najteže pao... Tehno, ne njegov hobi.) Nisam bila zaljubljeno nježna, ali nije se od mene ni previše očekivalo. Ipak sam ja Europljanka. Na njegove izjave ljubavi odmahivala sam glavom, njegovim se poklonima nisam divila ritualnim oduševljenjem kao što se očekivalo. Poklonio mi je antologiju Arreolinih priča, a ja sam ismijavala pravopisne pogreške u posveti. Poklonio mi je malu pinjaticu za Božić, a ja sam ju skoro poklonila malom prosjaku. Poklonio je fotografiju s posvetom, ali moja posveta je bila bolja.

       Stigao je dan mog leta. Suze, tuga, bacanje po podu, optužbe („svi ostaju samo ti ne“), pasivna agresija, nikada više nikog neće voljeti kao što je volio mene, kako će preživjeti kada odem, hoću li se vratiti ako mi kupi kartu, kada me može doći posjetiti... jada jada jada. Povratak. Svakodnevne poruke kako umire. I kraj! Ili?

       Prije koji dan, zove me frendica iz Meksika na skype i kaže: „Ela, sjebala sam totalno. Ne znam što da radim.“ A? Rekla sam Victorovoj curi za tebe. A? Priča je slijedeća. Dok je on po Meksiku patio za mnom, u Španjolskoj je njegova djevojka patila za njim. Brojila dane, pakirala kofere i tražila posao u Meksiku kako bi konačno mogli živjeti svoj happly ever after. I prije nego što joj je moja prijateljica nehotično pomutila ljubavnu idilu, već je bila oktrila moje tragove. Nevina posveta u knjizi, mutna fotografija, ukosnica... Pitala ga je tko sam, a on je odvratio: „Nitko.“ Nakon što je doznala sve. Vratila se i ponovno se suočila s njim. Sada s više detalja i dokaza. Laž, sve je laž. On mene jedva poznaje. Ne bi trebala slijepo vjerovati prijateljici koja joj je to ispričala jer joj ona, zapravo, uopće nije prijateljica. Zove ju još jednom, traži još potvrda. Na kraju odustaje. Vjeruje mu, a što drugo? Nije valjda otišla živjeti na drugi kraj svijeta zbog nekog dvoličnog gada. Nakon što su prešli sve prepreke i končno mogu uživati u svojoj sreći (svaki došljak malo po malo se meksikanizira kako bi mogao preživjeti). Bolje da više ne razgovara s onom luđakinjom koja ju, iz tko zna kojih razloga, želi rastaviti od tog prekrasnog momka. Trebala bi biti sretna.

     Upoznala sam na desetke njegovih prijatelja, putovali smo po cijelom Meksiku, njegovi rođaci ostavljaju mi poruke na fejsu, njegova majka mi je više puta spremala doručak, sestru sam mu tješila nakon što je umirala od boli zbog novog pircinga, a djed je, tipično meksički, komentirao nešto o mojoj nevjerojatnoj prekrasnoći. Bla bla bla. Dok sam ja ručala za njihovim stolom, u dvorištu su se završavali radovi na njegovoj novoj sobi u koju se uselio baš malo prije nego što sam otišla. Sobu koju su završavali kako bi, nakon što njegova djevojka doleti iz Španjolske, imali više privatnosti na početku zajedničkog života. Sobu u kojoj sam ja, ironičnom igrom slučaja i sudbine, ipak prva spavala. Za svaki dan moje meksičke sreće, neka djevojka sada proživljava svoje dane meksičke patnje, jer to je meksička ljubav.

Eto, tako vole Meksikanci. Bezgranično. A onda ti kupe patku, ali o tome u idućem postu.

Plakat hollywoodske romantične komedije?

Uvod u američku povijest ili uvod u našu (i njihovu) sadašnjost

Rekla sam vam "Život u Meksiku je drugačiji. Tamo se drugačije jede, pije, voli." Lagala sam. Ili barem djelomično. Svako toliko neka priča, događaj, email nekog prijatelja iz Meksika podsjeti me koliko smo zapravo slični. Isti "mali" ljudi s istim velikim problemima. Istim krizama i korumpiranim političarima; istim maltertiranjima i istom beznadnošću. Ipak, mi smo sad ušli u EU, pa naši političari uče koristi rukavice. Mogu zamisliti razgovor između Merkel i Milanovića: "Sve je to u redu Zorane moj. Svi mi to radimo, ali malo suptilnosti molim. Malo stila." Pljačkaju, lažu i maltretiraju. I mi znamo. I oni znaju da mi znamo. I mi znamo da oni znaju da mi znamo... I tako ćemo dok se ne dogodi Bosna ili Ukrajina, ali i tu uvijek ostaje pitanje "a što poslije toga?". (Iako da, gotovo sve je bolje od ovoga.)

Ono što sam zapravo htjela reći jest: Čini li vam se normalno da Meksikanci i Hrvati nose istu odjeću koju su napravila ista djeca iz Indije ili Kambodže, vjerojatno u istim tvornicama? Čini li vam se normalno da koristimo iste mobitele, vozimo iste aute i imamo jednako namještene stanove? Čini li vam se normalno da gledamo iste filmove, slušamo istu muziku i čitamo iste knjige? Je li normalno da nam životimama i sudbinama upravljaju isti ljudi?

Eduardo Galeano: Dani i noći ljubavi i rata, Madrid: Alianza editorial, 1998

Quito, veljača 1976.:

Uvod u američku povijest

            Postojala su dva susjedna indijanska seoceta. Živjeli su od ovaca i od ono malo što je davala zemlja. Obrađivali su, na terasama, padinu planine koja se spušatala do prekrasnog jezera u blizini Quita. Oba zaselka jednako su se zvala i međusobno su se mrzila.

            Između jednog i drugog, bila je crkva. Župnik je umirao od gladi. Jedne noći zakopao je drvenu Djevicu i preko nje je posuo sol. Ujutro, ovce su izrovale zemlju i pojavila se Bogorodica.

            Djevicu su pokrili darovima. Iz oba seoceta nosili su joj hranu, odjeću i nakit. Stanovnici svakog zaselka molili su joj se za smrt stanovnika susjednog zaselka, a tijekom noći su ih klali. Govorilo se: „To je volja Bogorodice!“

            Svako je obećanje bila osveta i tako su se dva seoceta, koja su se zvala Pucará, međusobno istrijebila. Župnik se obogatio. Pod Djevičinim nogama ostale su sve stvari, žetva i životinje.

            A onda je neki multinacionali hoteljerski lanac kupio, za šaku novčića, ničiju zemlju.

            Na obalama jezera izrast će turistički centar.

Introducción a la historia de América (o la historia se repite)

Cuando por aquí me preguntan "¿Qué tal México? ¿Te gustó? ¿Cómo se vive allá?", yo siempre respondo: "Es otro mundo, todo al réves... La gente camina de manos." Pero cada tanto algún evento, cuento, chiste, película, una carta de algún amigo, me da a entender que estoy mintiendo, que no somos tan diferentes: no en lo esencial. El mundo se ha convertido en un pueblo global. Creemos en los mismos dioses (aunque a veces les llamamos de forma diferente), tenemos los mismos problemas, sufrimos los mismos dolores... Pero lo que, quizá, nos haga tan tan tan similares es el hecho de que tengamos las mismas compañías multinacional que nos ofrecen: las mismas promesas, los mismos productos de mierda fabricados por los niños en India y Camboya, las mismas publicidades; compramos sus productos con la misma ansiedad y dedicación, y la convicción de que sin ello no podamos vivir; también destruyen nuestros pueblos, naturaleza, nuestras fábricas y nuestras vidas. Nos convierten en las masas uniformadas sin otro fin en la vida que comprar y comprar y comprar. ¿O os parece normal que la gente en México y Coracia tiene la misma ropa, los móviles idénticos; que conducismos los mismos coches y comemos la misma comida? ¿Os parece normal que dos pueblos tan distintos tienen la semejante historia, el mismo triste presente y el mismo desesperante futuro? ¿Os parece normal que de nuestras vidas y nuestros destinos decide la misma gente?

Eduardo Galeano (1978): Días y noches de amor y de guerra, Madrid: Alianza editorial, 1998
Quito, febrero de 1976: Introducción a la historia de América

      Había dos pueblitos indígenas que eran vecinos. Vivían de las ovejas y de lo poco que daba la tierra. Cultivaban, en terrazas, la ladera de una montaña que baja hasta un lago muy bonito cerca de Quito. Las dos aldeas se llamaban igual y se odiaban.
      Entre una y otra, había una iglesia. El cura se moría de hambre. Una noche enterró una Virgen de madera y le echó sal encima. A la mañana, las ovejas escabaron la tierra y apareció la Milagrosa.
      La Virgen fue cubierta de ofrndas. De ambas aldeas le llevaban alimientos, ropas y adornos. Los hombres de cada aldea le pedían la muerte de los hombres de la aldea vecina y por las noches los asesinaban a cuchillo. Se decía: "Es la voluntad de la Milagrosa."
      Cada promesa era una venganza y así dos pueblitos, que se llamaban Pucará, se exterminaron mutuamente. El cura se hizo rico. A los pies de la Virgen habían ido a parar las cosas, las cosechas y los animales.
      Entonces una cadena hotelera multinacional compró, por un puñado de monedas, las tierras de nadie.
      A orillas del lago se levantará un centro turístico.

*Acabo de leer Días y noche de amor y de guerra y se os lo recomiedno muchísimo. El libro trata, sobre todo, de la época de dictatura en Uruguay y Argentina, pero también los régimenes de terror en toda Sudamérica. Son las imagenes cortas, rápidas, pero díficilmente se olivdan y a mi me han puesto a pensar y repensar, y, me da un poco de vergüenza de admitirlo, a llorar en el tranvía con una abueltia simpática dándome el pañuelo mientras se levantaba para que yo pudiera sentarme y llorar "con más tranquilidad".

Tri sestre, jedna muka

Još malo ostajemo u Hrvatskoj. Poslije slijedi povratak u Meksiko, ne brinite. No, nakon večerašnjeg spektakla kiča i vulgarnosti, osjećam se dužnom upozoriti vas na predstavu koja igra u Gavelli, Tri sestre u režiji Slobodana Unkovskog.

Uvijek kada trčim na traci u teretani gledam kako protječu sekunde. Shvatila sam da koliko god ih pogledom pokušavala natjerati da brže idu, to se neće dogoditi. Vrijeme je neumoljivo. Pa sam smislila trik. Dignem pogled od sekundi i pokušavam razmišljati o nečem drugom. Nikada ne uspije. Svaki puta kada ponovno pogledam na štopericu prođu tek 5, 10 sekundi. Mislila sam da vrijeme ne može prolaziti sporije od toga. Dok nisam imala nesreću da sjednem u publiku i počnem gledati ovu predstavu.

Ipak, kako teku sekunde, tako se povećava i broj potrošenih kalorija. Nekada se tako tješim, teče sporo, ali svakih 6 sekundi još jedna kalorija. Jee! Kada se vrijeme podijeli u manje intervale, brže ide. S druge strane, kada bih na predstavi pogledala sat, shvatila bih da ne trošim kalorije nego dragocjene minute svog života. Vrijeme je dodatno usporilo.

Svašta bi se tu još dalo pisati, ali usporedba s teretanom u Dubravi je najveći kompliment koji ću dati ovoj predstavi. Iako, u Dubravi je režija bolja. I članarinu plaćaju korisnici, a ne porezni obveznici.

Fotografija preuzeta s: http://www.gavella.hr/