Kako vole Meksikanci ili kako dobiti patka na dar

Ako me pitate kako vole Meksikanci, reći ću vam: „Kupe vam patku.“ Odgovor je podjednako apsurdan i točan. Cijeli proces snubljenja u Meksikanaca isprva mi je nalikovao ponajboljim djelima teatra apsurda. Ionesco je, u početku sam mislila, inspiraciju za Stolice pronašao upravo u meksičkoj Ljubavi. Trebalo mi je neko vrijeme da shvatim da se iza cijelog procesa krije potpuno druga književna tradicija, ona koja započinje još u španjolskom srednjem vijeku, a trenutno se manifestira u meksičkim sapunicama: viteški romani ključ su za razumijevanje tog naoko komplemsnog procesa.

      Žena, ona prava, je princeza, nedodirljiva, sveta, čista, baš kao i Amadisova Oriana. Za tu princezu se treba boriti, treba je biti dostojan, treba preći sve prepreke. A ako prepreka nema? Treba ih stvoriti! S obzirom da su viteški romani totalno out, a i Meksikanci još uvijek nisu posve sigurni trebaju li priznati da pripadaju španjolskoj književnoj tradiciji, nepresušni izvor insipracije ostaju sapunice. One su ionako, nakon što su Kinezi dobili ekskluzino pravo na proizvodnju Djevice od Guadalupe, ostale vjerojatno jedini proizvod koji s ponosom nosi žig „made in Mexico“. Divove su zamijenlile trudne bivše cure; zmajeve, vrlo dostojno, zlovoljne majke koje čuvaju svoje sinove od zlih vještica koje navlače maske princeza; vitez na bijelom konju postao je vitez u bijelom Mercedesu;  siže ostaje isti.

       Ali sve je to OK ako poznaješ pravila igre, ako si čitao priču, pogledao dovoljan broj sapunica, i ako si potpuno spreman odustati od stvarnosti u ime fikcije. Meksikanke znaju kako. Poznate su im smislice, znaju kako se šminkati da izgledaju nevino, znaju koliko treba čekati do prvog seksa, znaju što znači upoznati roditelje svoga pretendenta, znaju kako izgledati nedostpuno i znaju kako se učiniti dostupnima. Znaju kada treba igrati ulogu ljubomorne trudne bivše i ulogu nevinašca kojim će se netko uskoro oženiti. Problem nastaje kad upadnu Europljanke, neupoznate s pravilima i književnom tradicijom; uvjerene da su upale u hollywoodsku romantičnu komediju, nesvjesne da trebaju igrati Dulcineu iz Don Quijota (ako su im Oriana, Melinda i Belinda već nepoznate). Ma čak i da prokužimo na vrijeme, ne bismo znale kako. Iako smo odgojene u popkulturi i igranje uloga nam nije strano, konstanta našeg odgoja je i rečenice „Suoči se sa stvarnosti.“ Kao da je ta stvarnost tako super... Suspension of desbelief mnogima od nas neprihvatljiv je i u književnosti, a kamoli u stvarnom životu.

***

    U mene se zaljubio jedan frajer. Činilo se bezglavo. Ali prvih nekoliko puta koje smo izašli nije me ni taknuo. Doslovno. Ni primio za ruku. Ni slučajni dodir. Ništa! Plesali smo cijelu noć. Plesali smo stiskavce i vruće latino ritmove. Plesove u kojima ruke slobodno klize po cijelom tijelu. Bili smo pijani i sretni. NIŠTA. U prenatrpanom klubu gdje ne bi više stala ni igla koliko se ljudi naguralo unutra, on je uspijevao držati ozbiljan razmak. (Još mi uvijek nije jasno kako. Mora da je meksička magija; magični realizam na djelu.) I onda me jedan vikend zove da odemo Cuetzalan. Prekrasni gradić u saveznoj državi Puebli, jedno od „magičnih sela“. Osim toga, u blizini njega je selo u kojem se rodio njegov djed (!) koje mi silno želi pokazati. Prošla su dva tjedna, još se nismo ni poljubili, ali želi me voditi na romantični vikend? (Ili ne? Možda sam sve krivo shvatila? Možda želi da budemo prijatelji? Ali tko vodi prijateljicu na romantični vikend?) Romantični vikend ipak bio je romantični vikend. U mističnom seocetu prekrivenom maglom naši su se prsti spleli i usne spojile. Rekao je: „Mislim da si ti ljubav mog života.“ Magije je najedanput nestalo. Nisam stvorena da budem cura nečijeg života u mističnoj magli. Nevažno, ali kunem vam se. Tako je izgledalo.

     Uz njega ili zbog njega vidjela sam polovicu Meksika. Sredio mi je smještaj kod prijatelja u Guadalajari, vodio mene i moje prijateljice (tri moje prijateljice jer sam ga ja bezkrupulozno molila da idu s nama) na vikend u Guanajuato, novu godinu smo dočekali na pješčanoj plaži u Nayaritu, put koji je on isfinancirao jer sam mu lijepo rekla da nemam love, a on je preklinjao da ipak idem s njim jer nije važno i jer me voli i jer ću nakon toga otići, i barem želi da mu onda to ostane kada više će, nakon što ja odem, ležati sam i ostavljen u mraku svoje sobe, kao neko izudarano pseto i tada će jedino sunce koje će mu ostati biti sunce s tih par dana provedenih na plaži sa mnom.

       Uvijek mi je otvarao vrata auta, iako sam mu nekoliko puta naglasila da to stvarno nema smisla. Mislim, ok ako ti je usput, ali da zaključavaš auto samo zato da ja ne bih sama izašla, i onda istrčavaš i u nekom charliechaplinovskom stilu optrčavaš auto samo zato da bi mi otvorio vrata, to je ipak, složit ćete se, previše. Moram skrušeno priznati da sam pokoji put namjerno varala i tek koji korak do auta neprimjetno ubrzala korak i onda pomalo uživala na izrazu patnje i zbunjenosti na njegovu licu kada bi se našao pokraj suvozačkog mjesta, a ja sam već bila unutra jer sam u stilu Mate Hari (rekla bih James Bond, ali za ovu priču mi treba ženska junakinja) već uspjela šmugnuti u auto.

        Zašto sam ostajala s njim? Nisam bila zaljubljena, ni blizu. Ostajala sam iz uvjerenosti da je to dečko koji apsolutno zaslužuje da se u njega zaljubim. Na stranu sve kulturalne razlike i apsurdi koje sam izvukla, bio je nježan, drag, pametan, zabavan, obrazovan, kreativan, imao je mnoštvo hobija, i volio me. Lako se zaljubiti u svoju sliku u tuđim očima. Tu sam spremna priznati da sam bila zaljubljena u sebe s njim. Nikada nisam bila pretjerano nježna s momcima kada bih shvatila da mi se ipak ne sviđaju, nezrelo i bezobrazno, jednostavno bih se prestala javljati. Zaključila sam da ovaj zaslužuje nešto više. Uostalom, sve je to ipak imalo rok trajanja. Uz nemalu opasnost da odluči doći u Hrvatsku, trebalo je izdržati samo dva mjeseca. Stoga sam se odlučila pokloniti mu najviše što osoba može dati: sebe. Znam što ste pomislili, ali ovo se uopće nije odnosilo na seks. Odnosilo se na moje vrijeme, strpljenje, razumijevanje, smijanje njegovim blesavim šalama, zanimanje za njegov život, druženje s njegovim prijateljima i obitelji (!), i slušanje tehna (između ostalog zarađivao je kao DJ. Dio koji mi je možda najteže pao... Tehno, ne njegov hobi.) Nisam bila zaljubljeno nježna, ali nije se od mene ni previše očekivalo. Ipak sam ja Europljanka. Na njegove izjave ljubavi odmahivala sam glavom, njegovim se poklonima nisam divila ritualnim oduševljenjem kao što se očekivalo. Poklonio mi je antologiju Arreolinih priča, a ja sam ismijavala pravopisne pogreške u posveti. Poklonio mi je malu pinjaticu za Božić, a ja sam ju skoro poklonila malom prosjaku. Poklonio je fotografiju s posvetom, ali moja posveta je bila bolja.

       Stigao je dan mog leta. Suze, tuga, bacanje po podu, optužbe („svi ostaju samo ti ne“), pasivna agresija, nikada više nikog neće voljeti kao što je volio mene, kako će preživjeti kada odem, hoću li se vratiti ako mi kupi kartu, kada me može doći posjetiti... jada jada jada. Povratak. Svakodnevne poruke kako umire. I kraj! Ili?

       Prije koji dan, zove me frendica iz Meksika na skype i kaže: „Ela, sjebala sam totalno. Ne znam što da radim.“ A? Rekla sam Victorovoj curi za tebe. A? Priča je slijedeća. Dok je on po Meksiku patio za mnom, u Španjolskoj je njegova djevojka patila za njim. Brojila dane, pakirala kofere i tražila posao u Meksiku kako bi konačno mogli živjeti svoj happly ever after. I prije nego što joj je moja prijateljica nehotično pomutila ljubavnu idilu, već je bila oktrila moje tragove. Nevina posveta u knjizi, mutna fotografija, ukosnica... Pitala ga je tko sam, a on je odvratio: „Nitko.“ Nakon što je doznala sve. Vratila se i ponovno se suočila s njim. Sada s više detalja i dokaza. Laž, sve je laž. On mene jedva poznaje. Ne bi trebala slijepo vjerovati prijateljici koja joj je to ispričala jer joj ona, zapravo, uopće nije prijateljica. Zove ju još jednom, traži još potvrda. Na kraju odustaje. Vjeruje mu, a što drugo? Nije valjda otišla živjeti na drugi kraj svijeta zbog nekog dvoličnog gada. Nakon što su prešli sve prepreke i končno mogu uživati u svojoj sreći (svaki došljak malo po malo se meksikanizira kako bi mogao preživjeti). Bolje da više ne razgovara s onom luđakinjom koja ju, iz tko zna kojih razloga, želi rastaviti od tog prekrasnog momka. Trebala bi biti sretna.

     Upoznala sam na desetke njegovih prijatelja, putovali smo po cijelom Meksiku, njegovi rođaci ostavljaju mi poruke na fejsu, njegova majka mi je više puta spremala doručak, sestru sam mu tješila nakon što je umirala od boli zbog novog pircinga, a djed je, tipično meksički, komentirao nešto o mojoj nevjerojatnoj prekrasnoći. Bla bla bla. Dok sam ja ručala za njihovim stolom, u dvorištu su se završavali radovi na njegovoj novoj sobi u koju se uselio baš malo prije nego što sam otišla. Sobu koju su završavali kako bi, nakon što njegova djevojka doleti iz Španjolske, imali više privatnosti na početku zajedničkog života. Sobu u kojoj sam ja, ironičnom igrom slučaja i sudbine, ipak prva spavala. Za svaki dan moje meksičke sreće, neka djevojka sada proživljava svoje dane meksičke patnje, jer to je meksička ljubav.

Eto, tako vole Meksikanci. Bezgranično. A onda ti kupe patku, ali o tome u idućem postu.

Plakat hollywoodske romantične komedije?

Uvod u američku povijest ili uvod u našu (i njihovu) sadašnjost

Rekla sam vam "Život u Meksiku je drugačiji. Tamo se drugačije jede, pije, voli." Lagala sam. Ili barem djelomično. Svako toliko neka priča, događaj, email nekog prijatelja iz Meksika podsjeti me koliko smo zapravo slični. Isti "mali" ljudi s istim velikim problemima. Istim krizama i korumpiranim političarima; istim maltertiranjima i istom beznadnošću. Ipak, mi smo sad ušli u EU, pa naši političari uče koristi rukavice. Mogu zamisliti razgovor između Merkel i Milanovića: "Sve je to u redu Zorane moj. Svi mi to radimo, ali malo suptilnosti molim. Malo stila." Pljačkaju, lažu i maltretiraju. I mi znamo. I oni znaju da mi znamo. I mi znamo da oni znaju da mi znamo... I tako ćemo dok se ne dogodi Bosna ili Ukrajina, ali i tu uvijek ostaje pitanje "a što poslije toga?". (Iako da, gotovo sve je bolje od ovoga.)

Ono što sam zapravo htjela reći jest: Čini li vam se normalno da Meksikanci i Hrvati nose istu odjeću koju su napravila ista djeca iz Indije ili Kambodže, vjerojatno u istim tvornicama? Čini li vam se normalno da koristimo iste mobitele, vozimo iste aute i imamo jednako namještene stanove? Čini li vam se normalno da gledamo iste filmove, slušamo istu muziku i čitamo iste knjige? Je li normalno da nam životimama i sudbinama upravljaju isti ljudi?

Eduardo Galeano: Dani i noći ljubavi i rata, Madrid: Alianza editorial, 1998

Quito, veljača 1976.:

Uvod u američku povijest

            Postojala su dva susjedna indijanska seoceta. Živjeli su od ovaca i od ono malo što je davala zemlja. Obrađivali su, na terasama, padinu planine koja se spušatala do prekrasnog jezera u blizini Quita. Oba zaselka jednako su se zvala i međusobno su se mrzila.

            Između jednog i drugog, bila je crkva. Župnik je umirao od gladi. Jedne noći zakopao je drvenu Djevicu i preko nje je posuo sol. Ujutro, ovce su izrovale zemlju i pojavila se Bogorodica.

            Djevicu su pokrili darovima. Iz oba seoceta nosili su joj hranu, odjeću i nakit. Stanovnici svakog zaselka molili su joj se za smrt stanovnika susjednog zaselka, a tijekom noći su ih klali. Govorilo se: „To je volja Bogorodice!“

            Svako je obećanje bila osveta i tako su se dva seoceta, koja su se zvala Pucará, međusobno istrijebila. Župnik se obogatio. Pod Djevičinim nogama ostale su sve stvari, žetva i životinje.

            A onda je neki multinacionali hoteljerski lanac kupio, za šaku novčića, ničiju zemlju.

            Na obalama jezera izrast će turistički centar.

Introducción a la historia de América (o la historia se repite)

Cuando por aquí me preguntan "¿Qué tal México? ¿Te gustó? ¿Cómo se vive allá?", yo siempre respondo: "Es otro mundo, todo al réves... La gente camina de manos." Pero cada tanto algún evento, cuento, chiste, película, una carta de algún amigo, me da a entender que estoy mintiendo, que no somos tan diferentes: no en lo esencial. El mundo se ha convertido en un pueblo global. Creemos en los mismos dioses (aunque a veces les llamamos de forma diferente), tenemos los mismos problemas, sufrimos los mismos dolores... Pero lo que, quizá, nos haga tan tan tan similares es el hecho de que tengamos las mismas compañías multinacional que nos ofrecen: las mismas promesas, los mismos productos de mierda fabricados por los niños en India y Camboya, las mismas publicidades; compramos sus productos con la misma ansiedad y dedicación, y la convicción de que sin ello no podamos vivir; también destruyen nuestros pueblos, naturaleza, nuestras fábricas y nuestras vidas. Nos convierten en las masas uniformadas sin otro fin en la vida que comprar y comprar y comprar. ¿O os parece normal que la gente en México y Coracia tiene la misma ropa, los móviles idénticos; que conducismos los mismos coches y comemos la misma comida? ¿Os parece normal que dos pueblos tan distintos tienen la semejante historia, el mismo triste presente y el mismo desesperante futuro? ¿Os parece normal que de nuestras vidas y nuestros destinos decide la misma gente?

Eduardo Galeano (1978): Días y noches de amor y de guerra, Madrid: Alianza editorial, 1998
Quito, febrero de 1976: Introducción a la historia de América

      Había dos pueblitos indígenas que eran vecinos. Vivían de las ovejas y de lo poco que daba la tierra. Cultivaban, en terrazas, la ladera de una montaña que baja hasta un lago muy bonito cerca de Quito. Las dos aldeas se llamaban igual y se odiaban.
      Entre una y otra, había una iglesia. El cura se moría de hambre. Una noche enterró una Virgen de madera y le echó sal encima. A la mañana, las ovejas escabaron la tierra y apareció la Milagrosa.
      La Virgen fue cubierta de ofrndas. De ambas aldeas le llevaban alimientos, ropas y adornos. Los hombres de cada aldea le pedían la muerte de los hombres de la aldea vecina y por las noches los asesinaban a cuchillo. Se decía: "Es la voluntad de la Milagrosa."
      Cada promesa era una venganza y así dos pueblitos, que se llamaban Pucará, se exterminaron mutuamente. El cura se hizo rico. A los pies de la Virgen habían ido a parar las cosas, las cosechas y los animales.
      Entonces una cadena hotelera multinacional compró, por un puñado de monedas, las tierras de nadie.
      A orillas del lago se levantará un centro turístico.

*Acabo de leer Días y noche de amor y de guerra y se os lo recomiedno muchísimo. El libro trata, sobre todo, de la época de dictatura en Uruguay y Argentina, pero también los régimenes de terror en toda Sudamérica. Son las imagenes cortas, rápidas, pero díficilmente se olivdan y a mi me han puesto a pensar y repensar, y, me da un poco de vergüenza de admitirlo, a llorar en el tranvía con una abueltia simpática dándome el pañuelo mientras se levantaba para que yo pudiera sentarme y llorar "con más tranquilidad".

Tri sestre, jedna muka

Još malo ostajemo u Hrvatskoj. Poslije slijedi povratak u Meksiko, ne brinite. No, nakon večerašnjeg spektakla kiča i vulgarnosti, osjećam se dužnom upozoriti vas na predstavu koja igra u Gavelli, Tri sestre u režiji Slobodana Unkovskog.

Uvijek kada trčim na traci u teretani gledam kako protječu sekunde. Shvatila sam da koliko god ih pogledom pokušavala natjerati da brže idu, to se neće dogoditi. Vrijeme je neumoljivo. Pa sam smislila trik. Dignem pogled od sekundi i pokušavam razmišljati o nečem drugom. Nikada ne uspije. Svaki puta kada ponovno pogledam na štopericu prođu tek 5, 10 sekundi. Mislila sam da vrijeme ne može prolaziti sporije od toga. Dok nisam imala nesreću da sjednem u publiku i počnem gledati ovu predstavu.

Ipak, kako teku sekunde, tako se povećava i broj potrošenih kalorija. Nekada se tako tješim, teče sporo, ali svakih 6 sekundi još jedna kalorija. Jee! Kada se vrijeme podijeli u manje intervale, brže ide. S druge strane, kada bih na predstavi pogledala sat, shvatila bih da ne trošim kalorije nego dragocjene minute svog života. Vrijeme je dodatno usporilo.

Svašta bi se tu još dalo pisati, ali usporedba s teretanom u Dubravi je najveći kompliment koji ću dati ovoj predstavi. Iako, u Dubravi je režija bolja. I članarinu plaćaju korisnici, a ne porezni obveznici.

Fotografija preuzeta s: http://www.gavella.hr/

México, lindo y querido (¡cuánto te extraño/cuánto les extraño!)

Hola a todos!

¡Os echo de menos! ¡Mucho, mucho, mucho! Puesto que muchos os habéis quejado de que os sintierais discriminados y excluidos porque mi blog era escrito en croata, he decidido empezr a escribir en español, pero esta vez escribiré de Croacia. De mi lindo país, sus absurdos y su gente increible. Todo esto para que lo conozcáis y os animéis a visitarme. De todos modos, primer post en español será de México, en forma de despedida, con toda la esperanza que sea solo un "hasta luego" y no un "adios".

México, lindo y querido; descuidado y terrible. Uno de los países más ricos en los recursos naturales, la diversidad etnológica, la variedad de flora y fauna, pero también en el crimen organizado, el número de las muertes violentas, la pobreza.

            Es imposible no querer México, tanto como a veces es imposible no odiarlo. Es un país de ambigüedades, de extremos. Todo es dramático y exagerado, nada es simple; no importa si se trata de una relación amorosa o de una simple compra cotidiana, uno siempre puede estar completamente seguro de que será divertido (aunque a veces se tratará del humor negro). Por ejemplo, si vas a tomar un café en el Starbucks que está una cuadra de tu casa, es igualmente posible que te pidan matrimonio, lo que me pasó a mí, o que te maten, lo que le pasó a una desdicha vecina mía. El aguacate, uno de los alimentos básicos de la cocina mexicana, en el mercado un día estará a 20 pesos por kilo y el día siguiente a 100; todo depende cuál es la situación de Michoacán. Este estado federal es uno de los principales productores del aguacate, pero también el estado más afectado por la guerra contra los narcos que empezó el gobierno hace varios años. De ella no se habla, pero cada año produce más de 40.000 mil muertos, 10.000 mil desaparecidos y más de 80.000 mil afectados de una u otra forma. En Michoacán, por ejemplo, los narcos queman las casas de los campesinos para obligarles a marcharse, porque es más fácil controlar el terreno deshabitado. La gente le da miedo ir allá. Una vez rico estado, el gran productor de limón (así en México llaman limeta) y susodicho aguacate, una interesante meta turística, se convirtió en el espacio ficticio, en el escenario de las novelas policiacas y el tema preferido de narcocorridos. Este mismo estado es el asentamiento de miles y miles de las mariposas monarcas que se despiertan con las primeras rayas del sol y se levantan en un baile mágico y misterioso para crear una de las imágenes más increíbles que uno puede contemplar. Después Oaxaca, uno de los estados más pobres y más ricos al mismo tiempo. Por un lado, el dominio tremendamente rico en la cultura, con más de 35 diferentes pueblos indígenas, la viva producción de artesanías, con la tierra tan fértil que basta con tirar una semilla en el suelo para que crezca; por otro lado, uno de los estados más pobres. Los pobres indígenas, muchos sin hablar castellano se marchan a vivir en el D.F. en la búsqueda de mejor vida para ellos y para sus hijos. Lo único que encuentran allí es la discriminación y los trabajos cuales los supuestos blancos, los nuevos ricos, sin la raíz ni identidad, no quieren. En fin consiguen comprar un coche, una casa mal hecha, un televisor… Pero no son felices, no viven mejor que Oaxaca. Sin embargo, cuando les preguntas por qué, te dicen que viven mejor. Les han convencido que vivan mejor en esta ciudad de hormigón y hierro donde la semilla no crece por mucho que te empeñes.

            Y esto es México, lindo y querido, que despierta los sentimientos ambivalentes porque el mismo es así. Tiene todas las caras, te pone la máscara que quieras y justo en el momento cuando crees que ya lo conoces, te da otra cara. Es imposible no quererlo, es imposible no odiarlo.

Teretana u Dubravi ili imamo mi svoj Meksiko

Bok svima!

Dakle... povratak. Sretna sam, iako mi je još pola duše u Meksiku. Čudno je, naravno, Meksiko je, ionako, sad neki imaginarni prostor. Teško je povjerovati da dva svijeta postoje u isto vrijeme.

Ovo je trebao biti samo putnički blog. I bit će. Još vam štošta moram ispričati. Prije toga: egzotične priče iz Dubrave. Dakle, kada idući put razmišljate o Meksiku kao o nazadnoj zemlji trećeg svijeta, sjetite se ove moje zgode, pa razmislite ponovno. Pometimo prvo pred svojim pragom!

Dakle, moja draga prijateljica i ja zaključile smo da nam je vrijeme da se dovedemo u red. Ne želim mišiće i pločice, ne želim, kako je veselo zaključio striček trener dok nam je držao trening „biti, kao, ajmo reći, neki sportski tip“. Noup. Moji ciljevi nisu tako visoko. Želim da me ne bole leđa nakon cjelodnevnog sjedenja za računalom, želim moći ponijeti teške stvari s placa bez da mi ruke pritom 5 puta otpadnu (pa se moram vraćati i skupljati ih), želim se ne uspuhati kada se penjem po stepenicama. „U pičku materinu, jebo Bog mater, u kurac, jebote, cure, visoke ste si ciljeve postavile. Jebote 20 godina.“, rekao je striček trener kad sam mu priopćila naše ciljeve. Nakon toga nam je objasnio da nema veze. Da se ne brinemo. Da svako treba ići svojim tempom, a i mi smo „ipak dame“.

Naravno, prvo nam je trebalo tjedan dana pripreme da se uopće odlučimo otići u teretanu. I to ne bilo koju. U teretanu u Dubravi, onu odmah pokraj placa. Nakon tjedan dana odgađanja, izvlačenja zbog menstrualnih bolova, neprospavanih noći i važnih premijera, konačno smo se odvažile. Dan nije dobro počeo. Ona je kasnila, a ja sam prespavala. Umjesto u 9, u teretanu smo stigle u pola 11. Taman kada se počela puniti. Nakon što nam je striček trener napisao račune istovremeno zapisujući recept za sarmu koji mu je netko diktirao preko telefona, autoritativnim glasom poslao nas je da se presvučemo. Već tu se pokazala naša nespremnost. Anita nije imala ni ručnik, ni vodu, a ja sam uspjela zaboraviti majicu za trening. Baš smo razmišljale da bismo se onda, kada nam je sve tako nesklono, ipak mogle vratiti neki drugi put. Razum je pobijedio strah i hrabro smo pošle u susret nepoznatom.

Striček trener i dalje je stajao za pultom i nešto žustro objašnjavao na telefon. Ovog puta su bile u pitanju konjske kobasice. Nakon što je završio krenuo je prema prvim spravama da nam pokaže kako rade. Usput je započeo svoj motivacijski govor. Nakon što je biranim riječima ismijao naše nisko postavljene ciljeve, pitao nas je na kojoj skupini mišića želimo raditi. Kako sam uskoro shvatila, bilo je to samo retoričko pitanje jer kada sam otvorila usta da odgovorim ispostavilo se da on to već zna bolje od nas. Jer on poznaje takve kao što smo mi. Mi smo „dame“ i sigurno želimo raditi na „guzici, sisama i trbuhu“. Objasnio nam je da ne trebao očekivati rezultate za tjedan dana. Prvi treninzi su samo pripremni, tek nakon 3, 4 tjedna počet ćemo primjećivati prve rezultate. Nema ništa na brzinu. Nema odustajanja. Ali da ipak ne brinemo, „guzica, sise i trbuh“ se najlakše srede, tamo se najbrže vide rezultati, na „guzici, sisama i trbuhu“. Onda nam je malo pokazivao vježbe. Traka za trčanje je bila puno zabavnija nego što sam je se sjećala. U jednom trenu sam ja trčala 12km/h, a Anita je hoduckala. Pomislila sam kako je presmiješno: ja trčim kao luda, ona polagano, a ni jedna neće nigdje stići. Metafora života? Filozofska promišljanja u teretani. Iz mojih kvazi intelektualnih maštarenja brzo me izvukao striček trener. Vrijeme je da nam pokaže ostale sprave. Stavljao nam je utege na najlakše jer smo mi „ipak dame“ i nama i „ne treba više“. Objašnjavao nam je koje nam sprave ne trebaju jer smo „dame“ i koje nam trebaju za „guzicu, sise i trbuh“. Na svakoj spravi je napomenuo da je to njemu sad lako ko perce, ali eto... da nama pokaže. Dramatična tišina je nastala kada je drugi gospodin prošao i s podsmijehom primijetio da „kak to on tak lagano diže“. Naš učitelj ga je ozbiljno pogledao i objasnio mu da on nama samo pokazuje, da se nije zagrijao. Nonšalantno je krenuo dalje kao da se nije upravo odigrala velika, grozna scena čija će ga sjenka pratiti barem još koji tjedan. No već na idućoj spravi stavio je utege na neku „ozbiljnu“ težinu i dodao da nam nema smisla pokazivati kad mu je onako lagano, kad on to ni ne osjeti. Baš nekako tada su ostali frajeri u teretani primijetili da su tu ušle neke nove pičke, pa su, kao suptilno, počeli osvajati okolne sprave. Kao loši detektivi koji čitaju novine naopako, tako su i oni počinjali vježbati bez da bi namjestili sprave, okrenuti na krivu stranu dok su krajičkom oka procijenjivali situaciju. Do tada je naš trener već napravio pauzu u praktičnom radu i vratio se na teorijski dio. Važno je bilo istaknuti važnost vode u cijelom tom procesu. „Voda je... hmmmm... važna. Jako važna.“ (dramatična pauza) „Znate, vi mladi svašta jedete. Pa Coca-Cola, pa ono tamo (maše rukom u smjeru Mc'Donaldsa koji se, prikladno, nalazi odmah pokraj teretane i čija su najvjernija klijentela upravo dečki iz teretane), pa kolači, pa vi cure i čokolada, pa... Ma nije to sad važno. Možete vi sve jesti. Ali... hmmmm... voda... Važan je deterdžent.“ Anita i ja se zbunjeno pogledamo. Ona mi je kasnije priznala da ju je tu izgubio, ali mene je taj deterdžent tako za intrigirao da sam s nemalom dozom znatiželje čekala kako će to završiti. „Dakle, da, deterdžent. Vi ste cure, jelte? Pa onda sigurno nekad mami pomognete prati suđe. I onda bude ono, jelte, masno. I onda vi perete i perete, ali ne možete oprati. Ne možete oprati samo s vodom. Treba vam deterdžent. E, voda je deterdžent.“ A?

Nakon teorijskog dijela nastavile smo još malo s praktičnim. Pokazao nam je još nekoliko vježbi, digao još koji uteg i onda nas obavijestio da je za danas dosta. Ne želimo se preforsirati. Prije nego što nas je potjerao u garderobu podijelio je s nama posljednju mudrost. „Cure, zapamtite, ovo je jako važno. Dobar trening je kao dobar obrok. Ne postoji najbolje jelo, koje je dobro svakom, nego svaka žena za njega radi najbolji ručak. E, tako je i s treningom. Ne postoji najbolji trening, nego svatko složi sebi sam. Jel jasno?“ Iscrpljeno smo kimnule i šmugnule na presvlačenje prije nego što nas odluči podučiti još nečemu.

Sutra moja partenrica u zločinu ne može, pa mislim da ću ići sama. Pisati ću i o tome. Ako preživim.

Meksički poslovi ili tete u referadi se najedamput čine zaposlenima

Međunarodni aerodrom Benito Juárez (hmmm... toj slavnoj meksičkoj povijesnoj ličnosti trebala bih posvetiti jedan post, da pokažemo da nisu Hrvati jedini koji znaju izmaštati i izpolitizirati povijest), Meksiko, D.F.; odredište Guadalajara, međunarodni sajam knjiga, jedan od najvećih u Hispanskoj Americi, ali i u svijetu. O njemu, stanju nacije i čitanosti knjiga, pisati ću drugi put. Danas o nečem drugom: nepotrebnim poslovima, kojih su Meksikanci, vjerujem, prvaci.

Meksiko. U zemlji od 120 milijuna ljudi i 35 milijuna nezaposlenih nije čudo da se poslovi doslovno izmišljaju. (Službeni podaci govore o 5.2%, tj. nešto više od 2 milijuna, no tome treba dodati još oko 30 milijuna Meksikanaca koji rade na crno i ne zna se kako su i jesu li plaćeni... Sve skupa, dakle, nekih 8 Hrvatski) U svemu tome, neki su poslovi potrebni, čak i korisni, drugi su, pak, nekorisni ili jako nekorisni, a treći graniče s apsurdom. Opisat ću nekoliko poslova koji ovdje postoje, a kod nas ih ne mogu zamisliti. Odlučite sami u koju ćete ih kategoriju staviti. (Govoreći o poslovima i zapošljavanju, upravo sam vidjela da su dio službenika zaposlenih na aerodromu u invalidskim kolicima. Rade na šalterima i pregledavaju boarding passove (postoji li hrvatska riječ za to?). U zemlji u kojoj postoji visoki stupanj netolerancije i diskriminacije prema invalidima, gdje su nogostupi ili silno visoki, bez rambi, ili toliko uništeni da je prolaz invalidskih kolica gotovo nemoguć, vidjeti invalide kao carinske i policijske službenike mi se čini kao hvale vrijedan potez i jako dobar način za borbu protiv diskriminacije. S druge strane, nešto što mi je upravo palo na pamet, zanimljivo je da su toliko vidljivi upravo na međunarodnom aerodormu gdje dnevno prolazi tisuće turista. Politička propaganda? Ma, ne treba uvijek misliti najgore.)

1.   TOCA-TOCA Zanimanje koje me silno zabavlja i o kojem sam već nekoliko puta pisala. Toca-toca je kolokvijalni naziv za prodavače električnih udara. Lako ih je prepoznati. Radi se o postarijim muškarcima s ogromnim ruksakom na leđima koji skriva ogromni motor (moj prijatelj Chemi tvrdi da se radi o starim motorima iz automobila). Motor je žicama, koje prodavaču prolaze kroz rukav, povezan s dvije metalne kvačice. One se spajaju na tijelo kupaca, koji zatim može uživati u blaženstvu i adrenalinu koje pružaju električni udari. Po želji, može tražiti da se električni udari pojačaju. Nisam čula za nijednu, ali sigurna sam da su žrtve ovog prekrasnog posla česte, posebno zato što toca-toca postaju popularni negdje oko 3 ujutro u subotu, kada ljudi više ne znaju ni kako se zovu, a kamoli da mogu osjetit blaži električni udar. Osim toga, Meksikanci se obožavaju junačiti, tako da jasno mogu vidjeti onaj „ja-ništa-ne-osjećam-da-ti-to-jače“ stav. Bilo kako bilo, prodavanje električnih udara čini se prilično profitabilnim poslom, a i kupci su zadovoljni zbog pristupačnih cijena. Mali šokovi dostupni su već od 10 pesosa (manje od 5kn). Jesam li probala? Toliko pijana još nisam bila!

2.   UBACIVAČICA KOVANICA Na mnogim većim benzinskim crpkama na autoputima WC-i su zaštićeni metalnom ogradom. Da bi ušao unutra u za to predviđen strojček trebaš ubaciti nekoliko pesosa, vrata na ogradi se otvore i ti uđeš. Jednostavno, zar ne? E, pa ne! Između tebe i strojčeka ispriječit će se žena koja služi kao posrednik između tebe i strojčeka, iliti, zaposlena je samo zato da ubacuje kovanice u aparat. Osim toga, jednom kada uđeš u WC, mukama nije kraj. U kabinama nema WC-papira, nego ti ga, prije ulaska u kabinu, predaje druga gospođa koja je, čini se, također zaposlena samo kako bi izvršavala tu tešku zadaću.

3.   IZVIKIVAČICA MJESTA Opet zahodi. Čini se da Meksiko ima svojevrsni kult povezan uz zahode... ili su samo pogodni za generiranje poslova? Ovdje uzrečica „imati posla s drekom“ dobiva skroz nove konotacije. Dakle, u mnogim barovima i diskotekama na vratima WC stoji jedna osoba koja izvikuje broj slobonih kabina u WC-u i upućuje u koju kabinu trebaš ući. „Treća zdesna, gospođice, treća zdesna! Prođite, brzo, brzo!“ užurbano je gospođa vikala zaprepaštenoj i zbunjenoj meni i pritom mi u ruke ugurala WC papir. U tom baru su, čini se, štedjeli na osoblju.

4.   IZVIKIVAČI NA STANICAMA Javni prijevoz u D.F. je... vrlo uzbudljiv. Mislim da sam već u nekom blogu spomenula raznovrsnot autobusa koji sudjeluju u javnom prijevozu (generičko ime za sve je camión što me i dalje pokatkad zbunjuje). Dakle, peseros (jer vrijede nekoliko pesosa. Sjajno, zar ne?), micrkobuses, macrobuses, metrobuses, parabuses... svaki ima svoju cijenu i funkciju i u svakom vrijede druga pravila. Peserosi su najskormniji. Stari su nekoliko desetljeća, maleni su, vozači voe kao luđaci, nikada ne znaš kojom će rutom točno ići i hoće li doći na tvoju stanicu, staju gdje god ih zaustaviš, kako na brzoj cesti, tako i nasred raskrižja. Zapravo, čini se kao da staju svugdje osim na stanicama. Peserosi u točno ono kako sam zamišljala prijevoz u Meksiku prije nego što sam došla ovdje. No, natrag na poslove! Na stanicama peserosa stoje ljudi koji izvukuju gdje točno pesero ide (dobro... gdje bi trebao ići) i koliko slobodnih mjesta ima u njima, istovremeno te pokušavajući ugurati u prvi koji naiđe.

5.   BROJAČI Meksički vozači nakon što im platiš ti neće dati kartu u ruku. Ako imaš sreće, vratit će ti ostatak. Nema vozih karata. (U drugim gradovima, npr. u Guadalajati, ima) Kako onda riješiti problem krađe love? Kako spriječiti vozače da novac od karata spreme u džep? Ni slučajno uvesti karte koju svaki putnik treba imati dok je u vozilu i svaki vozač dati. A, ne! Bolje je uvesi brojače. Svakih nekoliko stanica u autobus ulaze ljudi s listama, prebroje putnike i izađu. Ako su žene, pri izlasku ih zašlata šofer. Eto, tako se stvaraju poslovi.

6.   PRONALAZAČI UKRADENE ROBE U zemlji u kojoj će se većina stanovništa radije obratiti šefu mafije nego policijskom službeniku, ovakav posao nije začuđujuć, dapače, potreban je. Ipak, čovjek se zapita... A čemu onda služi policija? Vjerojatno preprodaju ukradenu robu.

7.   PAKETARI U super marketima na blagajnama stoje „volonteri“ koji pakiraju robe u vrećice. Posao je, u početku, bio zamišljen kao nešto što bi osiguravalo đeparac srednjoškolcima i studentima, ali se, u međuvremenu, pretvorio u neku vrstu isprike za nedostatak socijalne politike (kao kod nas skupljači boca), pa danas kao paketari rade većinom umirovljenici. Nisam sigurna što mislim o tome. S jedne strane, srce mi se kida kada vidim ženu u srednjim sedamdesetima i zamislim svoju baku sa njezinim reumama, proširenim venama i slomljenom kralježnicom kako radi taj isti posao. S druge strane, to je način da se zaradi koji dodatni pesos. Prilika na kojoj je većina paketara više nego zahvalna (postoje liste čekanja koje su prilično dugačke). Važno je napomenuti da taj posao nije plaćen, nego je osnovan na napojnicama. (iako, također treba reći da sistem napojnica ovdje funkcionira drugačije nego u Hrvatskoj i da su ljudi navikli i osjećaju se obveznima davati napojnice)

Ima ih još, ali tko bi ih sve nabrojio! Ono što me fascinira je kako svaki od tih radnika uspijeva izgledati iznimno zaposleno i kao da radi najvažniji posao na svijetu. Ubacivačica novčića, npr., štiti automat čak i od ružnih pogleda, nedobog da mu se netko približi; brojači broje s ozbiljnim izrazima lica, kao da su putnici nekako krvi što su u autobusu...

Pozdravljam vas s nadom da radite nešto korisnije od ovoga i da ćemo svi uskoro pronaći neke super poslove koji totalno odgovaraju našim intelektualnim sposobonostima.