U Moskvu, u Moskvu

Nema baš previše veze s unosom, ali ove su me šalice za kavu toliko oduševile da sam ih morala s vama podijeliti. Ponosni vlasnici su moji dragi domaćini iz Budimpešte, Gergő i Alma.

Više nisam Europljanka u Meksiku, sada sam Hrvatica u Moskvi.

I eto, službeno je oguglala sam na zračne luke. Više nemam potrebe dolaziti 3 sata prije leta kako slučajno ne bih zakasnila na avion. Više se ne živciram ni ne uznemiravam kada me traže da skinem i ciple i naušnice i remen, i izvadim laptop iz futrole, i Kindle, i mobitel, i... Više ne provjeravam bjesomučno trideset puta imam li kartu kod sebe. Iskustvo me naučilo da se sve da srediti. Nema razloga za živciranje. Čak me ni najnovija kolekcija zamamnih parfema po još zamamnijim cijenama više ne uzbuđuje. Zračne luke postale su mi samo sredstvo do cilja. Pomalo tužno; voljela sam to uzbuđenje dolaska u zračnu ruku i uznemirenost prije nego što poleti avion. Put je je tako počinjao ranije.

Jeste li primijetili kako se ljudi u zračnim lukama pretvaraju u stereotipe svojih nacija? Talijane ćete uvijek raspoznati po sumanutoj gestikulaciji i popratnom dernjanju. Uvijek su nešto uzrujani, uvijek se događa nešto grozno dramatično. Britanci su uvijek tako iritantno arogantni. Posebno mlađe žene, nosom paraju oblake. Ali zato ne peru ruke nakon WC-a. Dobro da moj prijatelj Dražen, veliki higijeničar, nije bio s nama u tom WC-u jer je mogao izbiti međunarodni incident. Sigurna sam da se ne bi suzdržao da ne upita: „A kod vas tamo se ne peru ruke?“ Mađari... pa govor mađarski. Čovjek bi rekao da jezik neke nacije ne može biti stereotip, ali jeste li vi ikada čuli mađarski? Japanci, pak, sumanuto fotografiraju čak i u zračnoj luci (???).

U cijeloj toj globalnoj juhi, u jednom sam trenu pomislila kako smo mi, eto, blaženo oslobođeni aerodormskih stereotipa. Sve dok nisam ušla u zrakoplov i u ruke uzela promotivne novine Wizz aira u kojima sam pronašla intervju sa srpskim glumcem Brankom Tomovićem (zapravo je Austrijanac srpskog podrijetla, ali sam za sebe kaže da je „proud Serb“ iako priznaje da mu srpski katkada zadaje probleme). On se, naime, naporno sprema za ulogu velikog srpskog (!) znanstvenika Nikole Tesle. Ljutito sam razmišljala o tome da napišem protestno pismo uredništvu. Mama je uz smijeh odmahnula rukom, „Nemam ja s tim problema, nek si ga imaju malo oni malo mi! Zašto tjerati mak na konac?“ Ipak, kada je nekoliko minuta kasnije ona naišla na članak o ljepotama Srbije bjesomučno je počela prelistavati ostatak časopisa („a gdje su hrvatske ljepote?“).

Dobro je, i na neki način ohrabrujuće, znati da u globalnom svijetu zračnih luka (a i u globaliziranom svijetu uopće), ipak ne možemo pobjeći, ni posve izbrisati, naša distinktivna nacionalna obilježja, i da će nas, koliko god se osjećali ili proglašavali građanima svijeta, uvijek nešto odati.

A onda smo kroz oblake ugledale krovove Moskve.

Krovovi Budimpešte. Moja prijateljica Alma ima jedan od najljepših stanova koje sam u životu vidjela. S druge strane vidi se dvorac na Budimu koji je noću prekrasno osvjetljen. Ukratko, bolje nego hotel s 5 zvjezdica!

Zagorski folklor

Jutros na tržnici

Mama nervozno traži svoju kumicu. Vjerna je, ne želi kupovati kod drugih. Ne vidi ju i tužno uzdahne: „Nema je danas.“ Nekoliko koraka dalje, ipak je ugleda između mrkve i velikih glavica kristalke koji su je bili sakrili. Mama joj prilazi s osmjehom, a i lice kumice razgali se kada ugleda moju mamu. Mora da je tu neka posebna veza.

„Već sam mislila da te nema.“ kaže mama.

„No, je? A gde bi bila? Kaj si mislila? Da sam se morti oženila?“

„Ma mislila sam da si možda umorna od noćne smjene.“

„Je, pa nema više posla puno po noći. Znaš kak je kod nas. Sve manje se posla ima.“

Za ručak imamo škampe na buzaru, pa mama kupuje peršin. Zato smo tražile baš tu tetu jer mama kaže da ona ima najbolji peršin. Izabrala je jedan lijep s većim, podebljim korijenom. „Ja bih ovaj.“

„A ne buš nikaj više? Ja bih ti rajše dala mrkvu. Vekša je. Viš kak je lepa.“

„Ne, hvala. Ne treba. Imam još od prošlog tjedna.“

„A je? Kaj ju nisi potrošila?“

Teta joj predaje peršin, mama plaća (3 kune! Koja pljačka).  Odlazimo još kupiti jagode. Danas se častimo.

Valja napomenuti da sam iz razgovora ispustila neverbalnu kombinaciju, koja je većinom bila hihotanje ili grohotan smijeh, i malo namigivanja. Ovaj nevini, gotovo naivni, razgovor, bio je, naravno, o seksu.

Slika preuzata sa: http://www.trznice-zg.hr/
(mi smo zapravo bili na placu u Dubravi, ali nema baš nekih fotki)

Kako vole Meksikanci ili kako dobiti patka na dar

Ako me pitate kako vole Meksikanci, reći ću vam: „Kupe vam patku.“ Odgovor je podjednako apsurdan i točan. Cijeli proces snubljenja u Meksikanaca isprva mi je nalikovao ponajboljim djelima teatra apsurda. Ionesco je, u početku sam mislila, inspiraciju za Stolice pronašao upravo u meksičkoj Ljubavi. Trebalo mi je neko vrijeme da shvatim da se iza cijelog procesa krije potpuno druga književna tradicija, ona koja započinje još u španjolskom srednjem vijeku, a trenutno se manifestira u meksičkim sapunicama: viteški romani ključ su za razumijevanje tog naoko komplemsnog procesa.

      Žena, ona prava, je princeza, nedodirljiva, sveta, čista, baš kao i Amadisova Oriana. Za tu princezu se treba boriti, treba je biti dostojan, treba preći sve prepreke. A ako prepreka nema? Treba ih stvoriti! S obzirom da su viteški romani totalno out, a i Meksikanci još uvijek nisu posve sigurni trebaju li priznati da pripadaju španjolskoj književnoj tradiciji, nepresušni izvor insipracije ostaju sapunice. One su ionako, nakon što su Kinezi dobili ekskluzino pravo na proizvodnju Djevice od Guadalupe, ostale vjerojatno jedini proizvod koji s ponosom nosi žig „made in Mexico“. Divove su zamijenlile trudne bivše cure; zmajeve, vrlo dostojno, zlovoljne majke koje čuvaju svoje sinove od zlih vještica koje navlače maske princeza; vitez na bijelom konju postao je vitez u bijelom Mercedesu;  siže ostaje isti.

       Ali sve je to OK ako poznaješ pravila igre, ako si čitao priču, pogledao dovoljan broj sapunica, i ako si potpuno spreman odustati od stvarnosti u ime fikcije. Meksikanke znaju kako. Poznate su im smislice, znaju kako se šminkati da izgledaju nevino, znaju koliko treba čekati do prvog seksa, znaju što znači upoznati roditelje svoga pretendenta, znaju kako izgledati nedostpuno i znaju kako se učiniti dostupnima. Znaju kada treba igrati ulogu ljubomorne trudne bivše i ulogu nevinašca kojim će se netko uskoro oženiti. Problem nastaje kad upadnu Europljanke, neupoznate s pravilima i književnom tradicijom; uvjerene da su upale u hollywoodsku romantičnu komediju, nesvjesne da trebaju igrati Dulcineu iz Don Quijota (ako su im Oriana, Melinda i Belinda već nepoznate). Ma čak i da prokužimo na vrijeme, ne bismo znale kako. Iako smo odgojene u popkulturi i igranje uloga nam nije strano, konstanta našeg odgoja je i rečenice „Suoči se sa stvarnosti.“ Kao da je ta stvarnost tako super... Suspension of desbelief mnogima od nas neprihvatljiv je i u književnosti, a kamoli u stvarnom životu.

***

    U mene se zaljubio jedan frajer. Činilo se bezglavo. Ali prvih nekoliko puta koje smo izašli nije me ni taknuo. Doslovno. Ni primio za ruku. Ni slučajni dodir. Ništa! Plesali smo cijelu noć. Plesali smo stiskavce i vruće latino ritmove. Plesove u kojima ruke slobodno klize po cijelom tijelu. Bili smo pijani i sretni. NIŠTA. U prenatrpanom klubu gdje ne bi više stala ni igla koliko se ljudi naguralo unutra, on je uspijevao držati ozbiljan razmak. (Još mi uvijek nije jasno kako. Mora da je meksička magija; magični realizam na djelu.) I onda me jedan vikend zove da odemo Cuetzalan. Prekrasni gradić u saveznoj državi Puebli, jedno od „magičnih sela“. Osim toga, u blizini njega je selo u kojem se rodio njegov djed (!) koje mi silno želi pokazati. Prošla su dva tjedna, još se nismo ni poljubili, ali želi me voditi na romantični vikend? (Ili ne? Možda sam sve krivo shvatila? Možda želi da budemo prijatelji? Ali tko vodi prijateljicu na romantični vikend?) Romantični vikend ipak bio je romantični vikend. U mističnom seocetu prekrivenom maglom naši su se prsti spleli i usne spojile. Rekao je: „Mislim da si ti ljubav mog života.“ Magije je najedanput nestalo. Nisam stvorena da budem cura nečijeg života u mističnoj magli. Nevažno, ali kunem vam se. Tako je izgledalo.

     Uz njega ili zbog njega vidjela sam polovicu Meksika. Sredio mi je smještaj kod prijatelja u Guadalajari, vodio mene i moje prijateljice (tri moje prijateljice jer sam ga ja bezkrupulozno molila da idu s nama) na vikend u Guanajuato, novu godinu smo dočekali na pješčanoj plaži u Nayaritu, put koji je on isfinancirao jer sam mu lijepo rekla da nemam love, a on je preklinjao da ipak idem s njim jer nije važno i jer me voli i jer ću nakon toga otići, i barem želi da mu onda to ostane kada više će, nakon što ja odem, ležati sam i ostavljen u mraku svoje sobe, kao neko izudarano pseto i tada će jedino sunce koje će mu ostati biti sunce s tih par dana provedenih na plaži sa mnom.

       Uvijek mi je otvarao vrata auta, iako sam mu nekoliko puta naglasila da to stvarno nema smisla. Mislim, ok ako ti je usput, ali da zaključavaš auto samo zato da ja ne bih sama izašla, i onda istrčavaš i u nekom charliechaplinovskom stilu optrčavaš auto samo zato da bi mi otvorio vrata, to je ipak, složit ćete se, previše. Moram skrušeno priznati da sam pokoji put namjerno varala i tek koji korak do auta neprimjetno ubrzala korak i onda pomalo uživala na izrazu patnje i zbunjenosti na njegovu licu kada bi se našao pokraj suvozačkog mjesta, a ja sam već bila unutra jer sam u stilu Mate Hari (rekla bih James Bond, ali za ovu priču mi treba ženska junakinja) već uspjela šmugnuti u auto.

        Zašto sam ostajala s njim? Nisam bila zaljubljena, ni blizu. Ostajala sam iz uvjerenosti da je to dečko koji apsolutno zaslužuje da se u njega zaljubim. Na stranu sve kulturalne razlike i apsurdi koje sam izvukla, bio je nježan, drag, pametan, zabavan, obrazovan, kreativan, imao je mnoštvo hobija, i volio me. Lako se zaljubiti u svoju sliku u tuđim očima. Tu sam spremna priznati da sam bila zaljubljena u sebe s njim. Nikada nisam bila pretjerano nježna s momcima kada bih shvatila da mi se ipak ne sviđaju, nezrelo i bezobrazno, jednostavno bih se prestala javljati. Zaključila sam da ovaj zaslužuje nešto više. Uostalom, sve je to ipak imalo rok trajanja. Uz nemalu opasnost da odluči doći u Hrvatsku, trebalo je izdržati samo dva mjeseca. Stoga sam se odlučila pokloniti mu najviše što osoba može dati: sebe. Znam što ste pomislili, ali ovo se uopće nije odnosilo na seks. Odnosilo se na moje vrijeme, strpljenje, razumijevanje, smijanje njegovim blesavim šalama, zanimanje za njegov život, druženje s njegovim prijateljima i obitelji (!), i slušanje tehna (između ostalog zarađivao je kao DJ. Dio koji mi je možda najteže pao... Tehno, ne njegov hobi.) Nisam bila zaljubljeno nježna, ali nije se od mene ni previše očekivalo. Ipak sam ja Europljanka. Na njegove izjave ljubavi odmahivala sam glavom, njegovim se poklonima nisam divila ritualnim oduševljenjem kao što se očekivalo. Poklonio mi je antologiju Arreolinih priča, a ja sam ismijavala pravopisne pogreške u posveti. Poklonio mi je malu pinjaticu za Božić, a ja sam ju skoro poklonila malom prosjaku. Poklonio je fotografiju s posvetom, ali moja posveta je bila bolja.

       Stigao je dan mog leta. Suze, tuga, bacanje po podu, optužbe („svi ostaju samo ti ne“), pasivna agresija, nikada više nikog neće voljeti kao što je volio mene, kako će preživjeti kada odem, hoću li se vratiti ako mi kupi kartu, kada me može doći posjetiti... jada jada jada. Povratak. Svakodnevne poruke kako umire. I kraj! Ili?

       Prije koji dan, zove me frendica iz Meksika na skype i kaže: „Ela, sjebala sam totalno. Ne znam što da radim.“ A? Rekla sam Victorovoj curi za tebe. A? Priča je slijedeća. Dok je on po Meksiku patio za mnom, u Španjolskoj je njegova djevojka patila za njim. Brojila dane, pakirala kofere i tražila posao u Meksiku kako bi konačno mogli živjeti svoj happly ever after. I prije nego što joj je moja prijateljica nehotično pomutila ljubavnu idilu, već je bila oktrila moje tragove. Nevina posveta u knjizi, mutna fotografija, ukosnica... Pitala ga je tko sam, a on je odvratio: „Nitko.“ Nakon što je doznala sve. Vratila se i ponovno se suočila s njim. Sada s više detalja i dokaza. Laž, sve je laž. On mene jedva poznaje. Ne bi trebala slijepo vjerovati prijateljici koja joj je to ispričala jer joj ona, zapravo, uopće nije prijateljica. Zove ju još jednom, traži još potvrda. Na kraju odustaje. Vjeruje mu, a što drugo? Nije valjda otišla živjeti na drugi kraj svijeta zbog nekog dvoličnog gada. Nakon što su prešli sve prepreke i končno mogu uživati u svojoj sreći (svaki došljak malo po malo se meksikanizira kako bi mogao preživjeti). Bolje da više ne razgovara s onom luđakinjom koja ju, iz tko zna kojih razloga, želi rastaviti od tog prekrasnog momka. Trebala bi biti sretna.

     Upoznala sam na desetke njegovih prijatelja, putovali smo po cijelom Meksiku, njegovi rođaci ostavljaju mi poruke na fejsu, njegova majka mi je više puta spremala doručak, sestru sam mu tješila nakon što je umirala od boli zbog novog pircinga, a djed je, tipično meksički, komentirao nešto o mojoj nevjerojatnoj prekrasnoći. Bla bla bla. Dok sam ja ručala za njihovim stolom, u dvorištu su se završavali radovi na njegovoj novoj sobi u koju se uselio baš malo prije nego što sam otišla. Sobu koju su završavali kako bi, nakon što njegova djevojka doleti iz Španjolske, imali više privatnosti na početku zajedničkog života. Sobu u kojoj sam ja, ironičnom igrom slučaja i sudbine, ipak prva spavala. Za svaki dan moje meksičke sreće, neka djevojka sada proživljava svoje dane meksičke patnje, jer to je meksička ljubav.

Eto, tako vole Meksikanci. Bezgranično. A onda ti kupe patku, ali o tome u idućem postu.

Plakat hollywoodske romantične komedije?

Uvod u američku povijest ili uvod u našu (i njihovu) sadašnjost

Rekla sam vam "Život u Meksiku je drugačiji. Tamo se drugačije jede, pije, voli." Lagala sam. Ili barem djelomično. Svako toliko neka priča, događaj, email nekog prijatelja iz Meksika podsjeti me koliko smo zapravo slični. Isti "mali" ljudi s istim velikim problemima. Istim krizama i korumpiranim političarima; istim maltertiranjima i istom beznadnošću. Ipak, mi smo sad ušli u EU, pa naši političari uče koristi rukavice. Mogu zamisliti razgovor između Merkel i Milanovića: "Sve je to u redu Zorane moj. Svi mi to radimo, ali malo suptilnosti molim. Malo stila." Pljačkaju, lažu i maltretiraju. I mi znamo. I oni znaju da mi znamo. I mi znamo da oni znaju da mi znamo... I tako ćemo dok se ne dogodi Bosna ili Ukrajina, ali i tu uvijek ostaje pitanje "a što poslije toga?". (Iako da, gotovo sve je bolje od ovoga.)

Ono što sam zapravo htjela reći jest: Čini li vam se normalno da Meksikanci i Hrvati nose istu odjeću koju su napravila ista djeca iz Indije ili Kambodže, vjerojatno u istim tvornicama? Čini li vam se normalno da koristimo iste mobitele, vozimo iste aute i imamo jednako namještene stanove? Čini li vam se normalno da gledamo iste filmove, slušamo istu muziku i čitamo iste knjige? Je li normalno da nam životimama i sudbinama upravljaju isti ljudi?

Eduardo Galeano: Dani i noći ljubavi i rata, Madrid: Alianza editorial, 1998

Quito, veljača 1976.:

Uvod u američku povijest

            Postojala su dva susjedna indijanska seoceta. Živjeli su od ovaca i od ono malo što je davala zemlja. Obrađivali su, na terasama, padinu planine koja se spušatala do prekrasnog jezera u blizini Quita. Oba zaselka jednako su se zvala i međusobno su se mrzila.

            Između jednog i drugog, bila je crkva. Župnik je umirao od gladi. Jedne noći zakopao je drvenu Djevicu i preko nje je posuo sol. Ujutro, ovce su izrovale zemlju i pojavila se Bogorodica.

            Djevicu su pokrili darovima. Iz oba seoceta nosili su joj hranu, odjeću i nakit. Stanovnici svakog zaselka molili su joj se za smrt stanovnika susjednog zaselka, a tijekom noći su ih klali. Govorilo se: „To je volja Bogorodice!“

            Svako je obećanje bila osveta i tako su se dva seoceta, koja su se zvala Pucará, međusobno istrijebila. Župnik se obogatio. Pod Djevičinim nogama ostale su sve stvari, žetva i životinje.

            A onda je neki multinacionali hoteljerski lanac kupio, za šaku novčića, ničiju zemlju.

            Na obalama jezera izrast će turistički centar.

Introducción a la historia de América (o la historia se repite)

Cuando por aquí me preguntan "¿Qué tal México? ¿Te gustó? ¿Cómo se vive allá?", yo siempre respondo: "Es otro mundo, todo al réves... La gente camina de manos." Pero cada tanto algún evento, cuento, chiste, película, una carta de algún amigo, me da a entender que estoy mintiendo, que no somos tan diferentes: no en lo esencial. El mundo se ha convertido en un pueblo global. Creemos en los mismos dioses (aunque a veces les llamamos de forma diferente), tenemos los mismos problemas, sufrimos los mismos dolores... Pero lo que, quizá, nos haga tan tan tan similares es el hecho de que tengamos las mismas compañías multinacional que nos ofrecen: las mismas promesas, los mismos productos de mierda fabricados por los niños en India y Camboya, las mismas publicidades; compramos sus productos con la misma ansiedad y dedicación, y la convicción de que sin ello no podamos vivir; también destruyen nuestros pueblos, naturaleza, nuestras fábricas y nuestras vidas. Nos convierten en las masas uniformadas sin otro fin en la vida que comprar y comprar y comprar. ¿O os parece normal que la gente en México y Coracia tiene la misma ropa, los móviles idénticos; que conducismos los mismos coches y comemos la misma comida? ¿Os parece normal que dos pueblos tan distintos tienen la semejante historia, el mismo triste presente y el mismo desesperante futuro? ¿Os parece normal que de nuestras vidas y nuestros destinos decide la misma gente?

Eduardo Galeano (1978): Días y noches de amor y de guerra, Madrid: Alianza editorial, 1998
Quito, febrero de 1976: Introducción a la historia de América

      Había dos pueblitos indígenas que eran vecinos. Vivían de las ovejas y de lo poco que daba la tierra. Cultivaban, en terrazas, la ladera de una montaña que baja hasta un lago muy bonito cerca de Quito. Las dos aldeas se llamaban igual y se odiaban.
      Entre una y otra, había una iglesia. El cura se moría de hambre. Una noche enterró una Virgen de madera y le echó sal encima. A la mañana, las ovejas escabaron la tierra y apareció la Milagrosa.
      La Virgen fue cubierta de ofrndas. De ambas aldeas le llevaban alimientos, ropas y adornos. Los hombres de cada aldea le pedían la muerte de los hombres de la aldea vecina y por las noches los asesinaban a cuchillo. Se decía: "Es la voluntad de la Milagrosa."
      Cada promesa era una venganza y así dos pueblitos, que se llamaban Pucará, se exterminaron mutuamente. El cura se hizo rico. A los pies de la Virgen habían ido a parar las cosas, las cosechas y los animales.
      Entonces una cadena hotelera multinacional compró, por un puñado de monedas, las tierras de nadie.
      A orillas del lago se levantará un centro turístico.

*Acabo de leer Días y noche de amor y de guerra y se os lo recomiedno muchísimo. El libro trata, sobre todo, de la época de dictatura en Uruguay y Argentina, pero también los régimenes de terror en toda Sudamérica. Son las imagenes cortas, rápidas, pero díficilmente se olivdan y a mi me han puesto a pensar y repensar, y, me da un poco de vergüenza de admitirlo, a llorar en el tranvía con una abueltia simpática dándome el pañuelo mientras se levantaba para que yo pudiera sentarme y llorar "con más tranquilidad".

Tri sestre, jedna muka

Još malo ostajemo u Hrvatskoj. Poslije slijedi povratak u Meksiko, ne brinite. No, nakon večerašnjeg spektakla kiča i vulgarnosti, osjećam se dužnom upozoriti vas na predstavu koja igra u Gavelli, Tri sestre u režiji Slobodana Unkovskog.

Uvijek kada trčim na traci u teretani gledam kako protječu sekunde. Shvatila sam da koliko god ih pogledom pokušavala natjerati da brže idu, to se neće dogoditi. Vrijeme je neumoljivo. Pa sam smislila trik. Dignem pogled od sekundi i pokušavam razmišljati o nečem drugom. Nikada ne uspije. Svaki puta kada ponovno pogledam na štopericu prođu tek 5, 10 sekundi. Mislila sam da vrijeme ne može prolaziti sporije od toga. Dok nisam imala nesreću da sjednem u publiku i počnem gledati ovu predstavu.

Ipak, kako teku sekunde, tako se povećava i broj potrošenih kalorija. Nekada se tako tješim, teče sporo, ali svakih 6 sekundi još jedna kalorija. Jee! Kada se vrijeme podijeli u manje intervale, brže ide. S druge strane, kada bih na predstavi pogledala sat, shvatila bih da ne trošim kalorije nego dragocjene minute svog života. Vrijeme je dodatno usporilo.

Svašta bi se tu još dalo pisati, ali usporedba s teretanom u Dubravi je najveći kompliment koji ću dati ovoj predstavi. Iako, u Dubravi je režija bolja. I članarinu plaćaju korisnici, a ne porezni obveznici.

Fotografija preuzeta s: http://www.gavella.hr/

México, lindo y querido (¡cuánto te extraño/cuánto les extraño!)

Hola a todos!

¡Os echo de menos! ¡Mucho, mucho, mucho! Puesto que muchos os habéis quejado de que os sintierais discriminados y excluidos porque mi blog era escrito en croata, he decidido empezr a escribir en español, pero esta vez escribiré de Croacia. De mi lindo país, sus absurdos y su gente increible. Todo esto para que lo conozcáis y os animéis a visitarme. De todos modos, primer post en español será de México, en forma de despedida, con toda la esperanza que sea solo un "hasta luego" y no un "adios".

México, lindo y querido; descuidado y terrible. Uno de los países más ricos en los recursos naturales, la diversidad etnológica, la variedad de flora y fauna, pero también en el crimen organizado, el número de las muertes violentas, la pobreza.

            Es imposible no querer México, tanto como a veces es imposible no odiarlo. Es un país de ambigüedades, de extremos. Todo es dramático y exagerado, nada es simple; no importa si se trata de una relación amorosa o de una simple compra cotidiana, uno siempre puede estar completamente seguro de que será divertido (aunque a veces se tratará del humor negro). Por ejemplo, si vas a tomar un café en el Starbucks que está una cuadra de tu casa, es igualmente posible que te pidan matrimonio, lo que me pasó a mí, o que te maten, lo que le pasó a una desdicha vecina mía. El aguacate, uno de los alimentos básicos de la cocina mexicana, en el mercado un día estará a 20 pesos por kilo y el día siguiente a 100; todo depende cuál es la situación de Michoacán. Este estado federal es uno de los principales productores del aguacate, pero también el estado más afectado por la guerra contra los narcos que empezó el gobierno hace varios años. De ella no se habla, pero cada año produce más de 40.000 mil muertos, 10.000 mil desaparecidos y más de 80.000 mil afectados de una u otra forma. En Michoacán, por ejemplo, los narcos queman las casas de los campesinos para obligarles a marcharse, porque es más fácil controlar el terreno deshabitado. La gente le da miedo ir allá. Una vez rico estado, el gran productor de limón (así en México llaman limeta) y susodicho aguacate, una interesante meta turística, se convirtió en el espacio ficticio, en el escenario de las novelas policiacas y el tema preferido de narcocorridos. Este mismo estado es el asentamiento de miles y miles de las mariposas monarcas que se despiertan con las primeras rayas del sol y se levantan en un baile mágico y misterioso para crear una de las imágenes más increíbles que uno puede contemplar. Después Oaxaca, uno de los estados más pobres y más ricos al mismo tiempo. Por un lado, el dominio tremendamente rico en la cultura, con más de 35 diferentes pueblos indígenas, la viva producción de artesanías, con la tierra tan fértil que basta con tirar una semilla en el suelo para que crezca; por otro lado, uno de los estados más pobres. Los pobres indígenas, muchos sin hablar castellano se marchan a vivir en el D.F. en la búsqueda de mejor vida para ellos y para sus hijos. Lo único que encuentran allí es la discriminación y los trabajos cuales los supuestos blancos, los nuevos ricos, sin la raíz ni identidad, no quieren. En fin consiguen comprar un coche, una casa mal hecha, un televisor… Pero no son felices, no viven mejor que Oaxaca. Sin embargo, cuando les preguntas por qué, te dicen que viven mejor. Les han convencido que vivan mejor en esta ciudad de hormigón y hierro donde la semilla no crece por mucho que te empeñes.

            Y esto es México, lindo y querido, que despierta los sentimientos ambivalentes porque el mismo es así. Tiene todas las caras, te pone la máscara que quieras y justo en el momento cuando crees que ya lo conoces, te da otra cara. Es imposible no quererlo, es imposible no odiarlo.