AUTOBUSI EUROPE: SKRENUTI S PUTA

Jeste li ikada poželjeli otići na željeznički ili autobusni kolodvor, ili čak aerodrom i reći: „Dajte mi kartu za idući vlak/autobus/avion?“ i  onda samo otići gdje god vas to iduće prijevozno sredstvo odveze? Znam da ja jesam!

***

REMINISCENCIJA ILI SKRETANJE S PUTA
(a na fotkama: ČEGA SE SJEĆAMO?)

Nedavno me posjetio prijatelj iz Meksika. Bio je pola godine na razmjeni u Firenci, a nakon toga je odlučio putovati Europom. Njegov put bio je sve samo ne planiran. Djelomično zato što je spontan, djelomično zato što nije baš organiziran, djelomično zato što vjeruje u sudbinu i magiju (ona ga je, na kraju krajeva, i dovela k meni jer mu se Hrvatska nekako više dogodila nego što je imao namjeru posjetiti me). U svakom slučaju, u jednom trenu je završio u Istanbulu. Sasvim slučajno. I onda se, isto tako sasvim slučajno, jedan dan se popeo na toranj Galata.

Nekoliko godina ranije i ja sam ušla u isto dizalo kao Fernando i izašla na vrhu kule. Sjećam se da me prilično ozlovoljilo ono što sam vidjela. Na vrhu te velebne srednjovjekovne građevine na koju se penješ glupim liftovima umjesto stotinama stepenica, nalazi se futuristički noćni klub, prepun turskog kiča i zlatnih zavijesa. Jedini ostatak „srednjovjekovlja“  bio je jedan od onih fotografskih studija prepunih kostima iz različitih razdoblja turske povijesti. Sjećam se da sam se jako željela fotografirati jer su neki od kostima bili zaista predivni, a i biti na tren sultanija ili dama s otomanskog dvora mi isto nije bilo mrsko. Baš sam kliše. Pogledala sam cijenu i zaključila da moram biti praktična i da ne mogu tako rasipati novac, i da sam odrasla i razumna, a odrasli i razumni ljudi se ne slikaju u glupavim kostimima u srednjovjekovnim kulama koje su pretvorene u futuristički noćni klub. I to je za turiste, a ja sam precool da radim stvari za turiste. I nisam se slikala. Naravno da bi ta epizoda bila posve zaboravljena da se 5 godina kasnije u mom životu nije pojavio Fernardo. On se isto kao i ja dizalom uspeo na vrh, bio razočaran noćnim klubom i vidio kameru i kostime. Rekao mi je da je pomislio: „Odrastao sam i razuman. Odgovoran sam sam za sebe. Zar ću zaista svoj novac potrošiti na takvu glupost?“. Odgovor je bio: da! I slikao se, biti odgovoran, odrastao i razuman znači znati napraviti dobru cost-benefit analizu i izračunati kakve će posljedice i na koga imati nešto što bi tebi moglo donijeti neizmjerno zadovoljstvo. I slikao se zato „što putuje sam i sa svojim novcem radi što ga volja“. Drugi put je tako završio s ogromnom glavom Darth Vedera koju je onda morao tegliti po različitim aerodromima Europe dok je hvatao avion za Meksiko. No to je neka druga priča. Zbog prve priče sam mu zavidna jer je bio razumniji od mene i zbog toga ima najbolju fotku u povijesti!

The best picture... ever!
La mejor foto del mudno!

A čega se ja sjećam iz Istanbula? Najdulje vožnje kočijom u mom životu na prekrasnim Princezinim otocima, meni najlješem dijelu putovanja u Istanbul. Ako ste tamo par dana, ne smijete ih propustiti!!!

I dođem ja tako do štanda s opskurnim suvenirima i među njima nađem potkovu. Naravno, potkova je totalno simbol Turske i ono što svatko donese s putovanja iz Istanbula i ja ju moram imati. Pitam "How much?". Striček prodavač me odmjeri (inače ogledni primjer prosječnog Turčina: nizak, okruglast, fali mu pokoji zub i puši ko Turčin. Zaboravite na glumce iz sapunica, oni su laž). Nakon što me dobro ispregledao kaže "50 liras". To bi bilo više od 100 kuna. E, pa sad... dovoljno sam luda da nosim potkovu doma, ali u meni ima previše zagorske krvi da za nju dam 100 kuna. Odjednom se iza mene stvori moj prijatelj Turčin i pogleda stričeka prodavača i nešto mu oštro kaže na Turskom. Striček se nasmije svojim krezubim osmjehom, odmjeri me od glave do pete, kimne s odoravanjem mom prijatelju Turčinu, ovaj mu da 5 lira i danas potkova visi na našem zidu. Doduše navodno u krivom smjeru, pa nam je godinama donosila nesreću i stvarala lošu energiju kao što nam je nedavno objasnila jedna mamina prijateljica.

Odmaknemo se mi nekoliko koraka, a približi se štandiću neka žena. Neću genralizirati, ali iz aviona se vidi da je Amerikanka. Isto želi potkovu. Odmjeri ju čiča i opali: "200 lira." APP. Malo se cjenkala. Na kraju ju je dobila za 150. Njezin osmjeh je jasno govorio da je sigurna da je dobro prošla.

U Turskoj sam probala neke od najfiniijih slatkih stvari u svemiru. Ovo je jedna od njih.

Gokhanova mam je predivno kuhala. I ubrzo je otkrila moju strast za desertima. Spremala bi sve što je čula da mi se sviđa. Naučila sam da turske mame kuhaju u jednakim količinama kao i hrvatkse. Problem: Gokhan ne voli slatko, brat mu je živio u Ankari, a mama je bila na dijeti, a ja sam bila gost u njihovoj kući i užasno sam se bojala da slučajno, zbog neke kulturne razlike, ne uvrijedim njegovu mamu. Tako da kada je ispred mene stavila tepsiju kolača koja bi bila dovoljna da mjesec dana prehranjuje peteročlanu obitelj, nisam znala kako da kažem ne, a ona je trpala i trpala u moj tanjur. Rezultat? Vratila sam se u Hrvatskoj jedno pet kila teža. Zaključak: teško je biti pristojan u Turskoj.

Sjećam se galebova koji prate brodove koji prelaze preko Bospora. Na deseci galebova koji grakću i lete i lete... Prekrasni su ti galebovi.

A svi znamo da se za ljepotu mora pretrpjeti. Biti posran rijetko kada je bilo ljepše nego u Istanbulu.

Ogledni primjer turskog kiča. I nije samo za izloge, to ljudi imaju doma.

I još hrane... Skuhaju ogrmoni krpumpir, izdube ga, stave sira i... pa sve što ti padne na pamet. Ti krumpiri su jedna od stvari koje najživlje pamtim.

Na televiziji se tada pojavila prva turska sapunica u nas i moram priznati da sam bila skroz uzbuđena što ću vidjeti "Šeherezadinu kulu", znate, onu koja se pojavljivala u špici. Meni je to bila jedna od najvećih atrakcija Istanbula. Ni Aja Sofija nije bila loša...

Mačke su bila posvuda!

Kula Galata s početka priče.

Bila sam mlađa...

... a Istanbul je većinom bio Europa, a ja sam očekivala egzotiku.

***

BEČ I OSTALE KATASTROFE

Sve ovo pričam zato što su mi upravo Fernandove riječi zvonile u glavi kada sam razmišljala koje bi posljedice moglo imati moje skretanje s puta.

 Zapravo, prvi dio priče nije imao prviše veze sa mnom. Autobus iz Zagreba je kasnio, pa smo došli u Beč taman na vrijeme da propustim autobus za Katowice. Pokušavala sam kupiti kartu za večernji autobus, ali u njemu više nije bilo mjesta. Idući je išao idući dan ujutro, ali ni za njega nisam mogla kupiti karte jer sam imala nekih problema sa stranicom, a PolskiBus, kompanija s kojom sam putovala, nema fizičke poslovnice nego prodaju karte isključivo preko interneta. I što sad? Malo blage histerije, ali Meksikanka i Amerikanac iz prošlog bloga odlučili su ostati sa mnom dok ne riješim situaciju jer ionako nisu imali pametnije posla. Bilo je sedam ujutro i gotovo ništa nije radilo, a i oni nisu bili sigurni što će dalje. Plan je bio da malo pogledaju Beč, a onda bi ona krenula naći se sa mogućom ljubavi svog života, nekim vatrenim Talijanom, u Prag, a on je planirao kupiti iduću kartu za Pariz gdje se nalazio s prijateljem.

Negdje između mojeg kašnjenja na autobus i pokušaja da kupim kartu za idući netko od njih je predložio: „A zašto ne bismo svi skupa otišli u Prag?“ Moja prva pomisao je bila da ne mogu ići u Prag. Moram napraviti sve da što prije stignem do Krakova, makar to značilo da ću morati hodati do tamo jer, mislim, krenula sam u Krakov, ne? Ne mogu sad samo tako svratiti do Praga. Tada me već polagano počela hvatati panika jer nisam mogla pronaći rješenje koje bi imalo smisla i ne bi bilo najskuplje na svijetu. Avion nije dolazio u obzir, vlak je bio poskup, a čak su i glupi hosteli bili bezobrazno skupi. A onda mi je sinulo: a zašto ne? Što će se to točno strašno dogoditi ako odem do Praga.

Bila sam na međunarodnom autobusnom kolodvoru u Beči i ubrzo sam shvatila da autobusi od tamo voze u više-manje bilo koji europski grad. (Osim, ironično, u Krakov). Uz malo računanja i na moje poprilično iznenađnje, Prag se zapravo pokazo i kao najjeftinija opcija. Idući autobus na kojem je bilo mjesta išao je za nekih 5 sati. Koštao je 20 eura, vozio samo 4 sata i, barem je tako internet tvrdio, stizao na vrijeme da uhvatim bus iz Praga za Krakov možda već tu noć. Uostalom, sinulo mi je, odrasla si, odgovorna si samo za sebe, i možeš potrošiti svoj novac na bilo koju glupost koja ti padne na pamet. Osim toga, ovo dvoje je toliko inzistiralo da idem s njima da me počela hvatiti lagana euforija. U jednom trenutku Amerikanac je samo nestao, da bi se desetak minuta kasnije pojavio s tri karte i samo rekao: „Karte su kupljene, sad moraš s nama.“ Tako da na kraju nije bila skroz moja odluka... a ni moj novac, ali rezultat je bio isti: pet sati kasnije, nakon brzinskog razgledavanja Beča, bila sam u autobusu za Prag.

P.S. Usput budi rečeno, Beč je centar svijeta. I vrlo skoro ću, svečano obećajem, otići do Beča, izaći iz autobusa i otići direktno na šalter i reći: „Kartu za idući bus molim!“. Jedva čekam da vidim gdje ću završiti. Ima netko tko mi se želi pridružiti? (Pozvala bih vas da to učinimo u Hrvatskoj, ali bojim se da ću završiti u Puščjoj Bistri i kada dođem tamo, idući autobus za Zagreb će ići za tjedan dana. I onda ću morati spavati u polju i čuvati ovce. I to čuvanje ovaca će mi se jako svidjeti i odlučit ću ostati tamo zauvijek.)

Moj prvi put u Beču. Imala sam 17 godina. Bio je to školski izlet. Ne sjećam se grada; ne sjećam se ni zgrada, ni ulica, ni trgova. Sjećam se hladnoće i mirisa punča sa štandova. I sjećam se nepreglednog niza galerija i muzeja u koje smo morali uću. Beč... grad po kojem sam iz nekog, danas mi nedkučivog, razloga hodala s tijarom na glavi, tada nije bio stvaran. Bio je samo jedna velika galerija.

Kada sam sada hodala Bečom pomislila sam da se grad nije puno promijenio, ali ja jesam.

AUTOBUSI EUROPE 1. DIO

Ne znam zašto, ali autobus je uvijek moj posljednji izbor. Avioni su brzi, auti su komotni (ideš kad želiš i gdje želiš, od vrata do vrata i tako to...), vlakovi su sinonim za putovanje u nepoznato, brodovi su nužni, a autobusi su... malo bez veze. Unatoč tome, autobusi su najčešće najjeftiniji, najpraktičniji i najredovitiji. Npr., u Španjolskoj vlak od Santandera do Madrida košta 120 eura i vozi 9 sati, a autobus košta 30 eura i vozi 6. S druge strane od Barcelone do Madrida vozi brzi vlak, doći ćete za nekih 2 do 3 sata, ali ćete mjesto u vlaku platiti više nego avionsku kartu (skoro 200 eura).

Već sam bila kupila avionsku kartu Zagreb – Varšava, ali onda su mi otkazali avionsku kompaniju. Ne let, cijelu avionsku kompaniju!!! Pa sam mogla birati između avionske karte od 250 eura i autobusa za osamdesetak... i dvadesetak sati vožnje. Ipak, u autobusu je avantura zajamčena. Mislim da u životu nisam imala vožnju bez neke eskapadice. Moje ovoljetne vožnje nisu bile iznimka.

***

ZAGREB – BEČ

Noćni bus. U teoriji u 11 krećemo u 6 smo tamo.

Kofere moramo ostaviti u bunkeru i to, još uvijek, moramo platiti. U kunama! Zašto je to problem? Prvo, nigdje u svijetu se više ne mora platiti za jedan komad prtljage „razumne veličine“ koji si, na kraju krajeva, PRISILJEN staviti u bunker. Drugo, jer postoje ljudi koji samo prolaze kroz Hrvatsku i nemaju kune.

Dok sam stavljala kofer u bunker, iza sebe sam čula ženski glas koji govori da je iz Meksika i gotovo sam se raspametila od sreće. Ah, México, lindo y querido, cuanto te extraño. Nallely, tako se zvala Meksikanka, putovala je Europom s prijateljem Amerikancem. Imali su, čini se, sve valute osim kuna. Zbunjeno su mahali krunama, markama, eurima i, naravno, dolarima, dok im je vozač smireno, ali odlučno objašnjavao da to ne može primiti jer je protuzakonito i da će ih pričekati koju minutu da odu promijeniti novac u kune. APSURDNO. Platila sam i za njihovu prtljagu (8kn po komadu, koja pljačka) i tako smo postali prijatelji... vjerojatno na veliku žalost ostalih putnika jer smo cijelu noć proveli plačući od smijeha. Nismo oka sklopili, ali vjerojatno ni nitko oko nas.

***

Kada smo krenuli iz Zagreba iza mene je sjeo najveći čovjek na svijetu. Ozbiljno. Do Beča sam se vozila s Herkulesom. Nekoliko stanica kasnije, u nekom nasumičnom selu, ušla je nova skupina putnika. Autobus je bio skoro potpuno pun, ali mi koji smo još imali dva mjesta za sebe počeli smo koristiti uobičajne trikove da netko u očajničkom pokušaju da zadržimo da ostanemo sjediti sami. Ljudi su „spavali“ s tijelima iskrenutim pod najneobičnijim kutevima kako bi se što više prekrilo susjedno sjedalo, torbe su se spuštale, nabacivali su se debilni izrazi lica (kao, ne želiš pokraj mene sjediti ja sam totalno neugodan)... OK, više manje su se svi smjestili, a onda se na vratima pojavio, nevjerojatno, ali istinito, još jedan najveći čovjek na svijetu. U tom trenutku ostala su slobodna još tri mjesta. Jedno pokraj mene, jedno pokraj Amerikanca i jedno pokraj Herkulesa. Vozač je došao pomoći gromadi da se smjesti i trebalo je odlučiti gdje će ga posjesti. Radio je brzu cost-benefit analizu. Bacio je bespomoćan pogled prema Amerikancu koji je stavio svoju veliku torbu porkaj sebe. On se činio kao najbolji izbor, ali za to bi trebalo znati engleski. Zatim je pogledao prema mene, ali ja sam, priznajem bez imalo srama, nabacila svoj najbespomoćniji pogled nevine djeve u nevolji. To je, čini se, bilo dovoljno da i ja budem odbačena kao opcija. Ostao je samo Herkules. I tako su Herkules i Gromada ostatak puta proveli jedan pokraj drugog, prkoseći svima zakonima fizike (PROSTOR- svako tijelo zauzima prostor i na njegovo mjesto ne može stati više niti jedno drugo tijelo. Možda, ali sve je relativno.)

***

Bilo je 1 ujutro, a mi smo još uvijek bili u Hrvatskoj jer smo, iz nekog razloga, išli kroz Varaždin, a usput smo stali skoro u svakom selu. Ozbiljno, od Zagreba do Varaždina trebala su nam skoro 2 i pol sata... Ne znam, možda smo usput svratili do Slavonskog Broda. Nekih desetak minuta nakon što smi izašli iz Varaždin, usred prilično mračne ceste, autobus je naglo zaskočio. Većina putnika, do tada već uspavanih, skoro je izletjela kroz šoferšajbu. Netko je iskočio pred autobus i sada su se vrata autobusa polako otvarala da prihvati pridošlicu. Meksikanka je bila izvan sebe od straha, a ni Amerikancu nije bilo svejedno. Ovakvo zaustavljanje autobusa usred noći u Meksiku znači samo jedno- presreli su nas članovi lokalne bande i sad... ovisi o tome kako su raspoloženi. Nisam imala pojma što sve to znači u Hrvatskoj.

            Vrata su se napokon otvorila i iz mraka se začuo slabašan ženski glas:

„Imate li poruku za mene?“

„Poruku?“ Vozač je zvučao jednako zbunjeno kao i ostatak autobusa.

„Da, poruku. Ma, znate...“

„...“

„A vi dolazite iz Zagreba, jel da?“

„Da, da.“

„I sigurno nemate poruku?“

„Sigurno nemamo.“

„A onda možda dolazi još jedan iza vas koji ide za Graz.“

„Ne mi smo jedini.“

„I nemate poruku?“

„Ne.“

„A mogu svejedno s vama?“

„A uđite sad kad smo već stali.“

Postarija žena ulazi u bus i sjeda, naravno, do mene. Plaća kartu do Graza u eurima. Sada, najedanput, to više nije problem.

***

WC u busu, o iznenađenja li, se nije mogao koristiti, pa smo stajali svaki put kada bi netko morao obaviti bilo kakvu nuždu. Zato smo i zakasnili u Beč. Sigh.

***

TO BE CONTINUED...

Bajka o solidarnosti

Jednom davno, u jednoj zemlji teško pogođenoj siromaštvom i nedaćama živio je jedan prosjak. Bio je silno siromašan i preživljavao je samo zahvaljujući dobrim ljudima koji su mu, iako i sami siromašni, poklanjali koju koricu kruha ili pokoji novčić. Svako jutro izlazio je iz svoje potleušice koju je nazivao domom i dijelio s još nekoliko prijatelja iste sudbine i tumarao ulicama velikog grada.

Jednoga dana stigle su vijesti iz daljine. Snažna oluja i obline kiše izlile su rijeku iz korita i potopile nekoliko sela. Ljudi na istoku zemlje, već izmučeni nedavnim ratom i neimaštinom, ponovno su ostali bez svega. Dobri ljudi diljem zemlje počeli su prikupljati najpotrebnije i kretali na put kako bi pomogli svojim suzemljacima. I prosjak je želio pomoći, patio je zbog boli dalekih ljudi, ali nije znao kako. Mislio je, mislio i dosjetio se!

U toj dalekoj i neobičnoj zemlji postojale su magične stvarce. Njima si mogao čuti što govori čovjek miljama daleko, čak na drugom kontinentu. Neki neobični ljudi u neobičnim zgradama s visokim tornjevima, kontrolirali su te stvarce. Na sajmovima i tržnicama i u lokalnim prodavaonicama prodavali su male kartice pomoću kojih si mogao koristiti uređaj. U poplavama su se domislili da bi pomoću tih stvarca ljudi mogli donirati i novac. Utipkaš poseban kod u tu stvarcu, s druge strane čuješ glas popularnog žonglera ili trubadura, gradonačelnika ili člana gradskog vijeća, i na taj način šalješ nekoliko novčića kojima će unesrećeni moći ponovno izgraditi svoje kuće.

Prosjak nije imao magični predmet jer je on vrijedio više novčića nego što je prosjak u životu vidio na hrpi, ali imao je dobru volju i znao je kako prositi. Stajao je na izlazu s tržnice i brojio novčiće. Kada je skupio dovoljno, pitao je jednog mladića koji je izašao s tržnice ima li magičnu stvarcu. Oholi mladić nije ga htio ni pogledati, mislio je da je bolji od prosjaka. Izašao je jedan starac koji se prosjaka preplašio i nije mu želio dati svoju magičnu stvarcu. Na koncu je izašla jedna žena dobrog srca. Bila je sama i nije joj bilo svejedno kada ju je prosjak upitao ima li magičnu stvarcu. Razmišljala je tren i zaključila da je to samo stvar, da ima i gorih stvari nego ostati bez magične stvarce. Priznala mu je da je posjeduje. Prosjak se ozario, pružio je ruku punu novčića prema ženi: „Mogu li ja vama dati sedam kuna, a vi nazovite onaj broj za poplave?“

Novčić po novčić, ciglicu po ciglicu, stanovnici poplavljenih područja ponovno su izgradili svoje kuće, a prosjak je bio silno sretan jer je znao da je tamo negdje daleko ciglica koju je on darovao, zajedno s ostalim ciglicama, štiti jednu obitelj od kiša i nedaća.

Fotografija preuzeta: http://www.braniteljski-portal.hr/Novosti/Drustvo/Split-Solin-i-Kastela-prikupljaju-pomoc-Evo-gdje-i-sto-donirati-stradalima-od-poplave-u-Slavoniji

Moskovske razglednice/ Las postales de Moscú

1.       Da si ovdje sa mnom,

Zajedno bismo hranili patke na Patrijarskim ribnjacima

(kao što je to desetljećima prije činio Bulgakov).

Da si ovdje sa mnom,

Voljeli bismo se kao što nikada nismo,

Moskva bi nas spasila.

Si estuvieras aquí conmigo,

Juntos alimentaríamos los patos en los Lagos de Patriarca

(como unas décadas antes lo hacía Bulgakov).

Si estuvieras aquí conmigo,

Nos querríamos como nunca nos hemos querido,

Moscú nos salvaría.

2.       Moskva je vječno čekanje. Čekaš u redu da kupiš kartu za metro, čekaš u redu da uđeš u metro, čekaš u redu da izađeš iz metroa. Čekaš u redu da uđeš u trgovinu, čekaš u redu za meso, čekaš u redo na blagajni. Čekat ćeš pola sata da naručiš kavu, čekaš ćeš pola sata da dobiješ kavu, čekat ćeš pola sata da stigne račun. Stranci se bune, Moskovljani, tužnih i ispijenih lica i s jedinstvenim očajem u očima, kolektivnim očajem kakav nikada prije nisam susrela, čekaju, čekaju, čekaju. Što? Nije bitno, važno je da se čeka.

Moscú es una cola interminable. Haces cola para comprar el billete de metro, haces cola para subir al metro, haces cola para bajar del metro. Haces cola para entrar en la tienda, haces cola para pedir la carne, haces cola para pagar en las cajas. Para pedir un café, esperarás una media hora; para que te sirvan ese café, esperarás una media hora; para que te den la cuenta, esperarás una media hora. Los extranjeros protestan, los moscovitas, con caras tristes y sin expresión, pero con una única desesperación en los ojos, una desesperación colectiva cual no he visto jamás, esperan, esperan, esperan. Qué? No importa, lo importante es esperar.

3.       U Moskvi je sve ogromno! Goleme zgrade na golemim trgovima, goleme kazališne dvorane za goleme produkcije, goleme galerije koje čuvaju nekoliko stotina tisuća slika. Veliki ljudi hodali su njenim velikim ulicama i nepreglednim bulevarima (Bulgakov, Tolstoj, Čehov, Stanislavski, Puškin, ...). Ogromna socijalistička zdanja gutaju njezinu ogromnu povijest. Kroz prozor vlaka promatramo pejzaž na putu od aerodroma do Kijevskog vagzala (kolodvora). Golemu pustoš zamijenjuju gusto nabijene kućice s jedne strane, i nesrazmjerno velike tvorevine novogradnje potpuno bez duše. Sve je golemo. Mama uzdiše: „Trebalo je opljačkati ovu golemu zemlju. Kako li im je samo uspjelo?“

En Moscú todo es inmenso: edificios gigantescos en plazas colosales, salas de teatro enormes para grandiosas producciones, galerías gigantescas que cuidan más de cien mil obras. Grandes hombres caminaron por sus calles y bulevares interminables (Bulgakov, Tolstoy, Chejov, Stanislavski, Pushkin,...). Las monstruosas construcciones socialistas devoran su pasado inmenso. Por la ventana del tren observamos el paisaje durante el viaje desde el aeropuerto hasta el Kijevski vagzal (la estación de trenes). Pasamos por el vasto paisaje casi desértico, abandonado, quizás nunca poblado. Después por un lado pequeños chales, y por otro lado las desmedidas construcciones socialistas que no tienen alma. Todo es grande. Mi mamá suspira: „Tuvieron que robar este país inmenso. Cómo lo lograron?“

4.       Trebala sam ići na Labuđe jezero, ali me ogroman red spriječio. Bio je Uskrs. Slobodan dan, ali kao da nije. U Moskvi više nema ni petka ni svetka. Svaki je dan radni. Nedjelje su pokatkad iznimka. Umjesto Labuđeg jezera, sjela sam na travu na ispod zidina Kremlja i čitala. Nasuprot mene sjedila su dva mlada Rusa i veselo pijuckala pivo. Sunce, sreća i spokoj. Mnoštvo ljudi sjedi na travi. Odjednom prilaze mi dva policajca. Protrnem od straha. Rekli su mi da s ruskom policijom nema šale. Razmišljam što sam mogla krivo napraviti, ali oni me samo zaobiđu i priđu dečkima. Počinje razgovor. Sve su oči uprte u njih. Legitimacije. Pođite s nama. Polako se dižu, hodaju za policajcima. Odlaze mi iz vidokruga. Veseli žamor je stao. Sunce je zašlo za oblake. Ljudi polako skupljaju stvari i odlaze. Nije mi potpuno jasno što se dogodilo, ali čini se da sam umjesto Labuđeg jezera dobila besplatnu predstavu.

Se suponía que iba a ver El lago de los cisnes, pero una cola enorme me detuvo. Era Pascua. Un día festivo, pero como si no lo fuera. En Moscú ya no hay días festivos. Todos los días son laborables. Los domingos a veces resultan ser una excepción. En vez de El lago de los cisnes, me senté en el césped debajo de la muralla de Kremlin a leer. Enfrente de mí dos jóvenes rusos estaban bebiendo cervezas. El sol, la felicidad, la serenidad. Un montón de gente estaba sentada en el césped. De repente se me acercaron dos policías. Me quedé petrificada de miedo. Estaba pensando si había hecho algo mal, algo ilegal, pero me esquivaron y se acercaron a los muchachos. Empezó la conversación. Toda la gente les mira. El DNI. Vengan con nosotros. Se levantaron lentamente, siguieron a los policías. Se alejaron, ya no los veía. El murmullo alegre se paró.  El sol se escondió detrás de las nubes. La gente lentamente recogía sus cosas y se fue. No entendía muy bien lo que había pasado, pero me parecía como si, en vez de ver El lago de los cisnos, me hubieran regalado un espectáculo gratis.

5.       Moskovljani sami sebe zovu Moskvićima. Simpatično je, ali im ne pristaje.

Los moscovitas se llaman a ellos mismo „moskvich“. Es simpático, pero no les queda muy bien.

6.       Iz ropotarnice sjećanja: Moja mama bila je u Moskvi prije gotova trideset godina. Tada je bilo malo restorana i svi su, navodno, bili ekskluzivni. Nitko nije znao sigurno jer nikada nitko nije ušao. Kada bi pokušali ući vratar bi im rekao da je sve zauzeto, ali hrabri su kroz teške zavjese mogli  vidjeti da unutra nema nikoga, pokatakd čak ni ničega. U zemlji u kojoj je pola stanovništva skapavalo od gladi, bio je to način da se očuva privid bogatstva i moći. Danas još uvijek nećete moći ući u te restorane. Samo što su sada puni milijunaša i milijardera koji su se obogatili na nafti i mutnim poslovima. Narod i dalje skapava od gladi.

De la memoria lejana: Mi mamá estuvo en Moscú hace casi treinta años. Me dice que entonces había pocos restaurantes y todos, o eso dicen, eran muy exclusivos. Nadie lo sabía a ciencia cierta, porque nadie nunca entró. Cuando intentaban a entrar el portero no les dejaba, explicando que todo estaba ocupado, pero los valientes habían podido confirmar que detrás de las cortinas oscuras y pesadas, no había absolutamente nadie, a veces absolutamente nada. En un país en el que la mitad del pueblo pasaba hambre, eso era una manera de mantener la ilusión de riqueza y poder. Hoy tampoco podríais entrar en esos restaurantes, pero hoy en día están llenos. Llenos de millonarios y nuevos ricos que se han hecho ricos con el petróleo y con los negocios turbios. El pueblo sigue pasando hambre.

Sa izložbe "Ulice Moskve", skulptura lutkara (a inače najljepša je izložba, najradije bih sve skulpture stavila jer su krasne i najbolje i sve su u prirodnoj veličini i sve je nešto čudno: ptičar, gajdaš, muzičar...)

Izložba "Opresija"

Isto "Opresija", ne znam koliko se vidi, ali iza vrata su cipele... mnoštvo cipela. Meni se čini kao sjajna metafora.

Moja najdraža mama na pokretnim stepenicama podzemne. Stepenice su najviše i najstrmije i majči je uvijek umirala od straha kada im se morala približiti, a ni ja nisam baš bila ravnodušna.

Vrapčeva gora (Vrapče?). Ogromni park usred Moskve s krasnom šetnicom pokraj rijeke. Neodoljivo podsjeća na Medvednicu... malu Medvednicu.

Moskovsko sveučilište. U studentskom domu na Sveučilištu živi 40000 studenata... Mislim da je to otprilike broj studenata koji pohađaju Sveučilište u Zagrebu.

Svi smo mi izašli iz Gogoljeve kabanice <3

U Tolstojevoj kući moraš hodati s vrećicama na nogama, da slučajno ne bi morali usisavati, nedajbože.

Put do stana u kojem je "živio" majstor iz Majstora i Margarite ispisan je i iscrtan raznim poručicama. Većina ih sadrži jako cook mačke. Svaka mačka je cool na svoj način, ali ova je najbolja.

Hrvatsko jaje na ruskom stolu... Htjela sam nacrtati i grb, ali već se i jaje pokazalo kao preveliki zalogaj...

Jedna tako tipično turistička da više ne može.

Priča ide ovako: Staljin je morao odobriti projekte za sve zgrade koje su se gradile u Moksvi, pa su mu tako donijeli dva različita projekta za ono što će postati najvećim moskovskim hotelom. Staljin se žurio i umjesto da odabere, potpisao se preko oba, tj. pola potpisa je završilo na jednom, pola na drugom planu. U strahu za svoje glave i nesigurni kako postupiti, arhitekti su napravili točno ono što im je Staljin "naložio", napravili su dva različita krila, pola-pola, kao i potpis.

Ovo pojma nemam što je, ali je toliko suludo da sam morala slikati.

U Moskvu, u Moskvu

Nema baš previše veze s unosom, ali ove su me šalice za kavu toliko oduševile da sam ih morala s vama podijeliti. Ponosni vlasnici su moji dragi domaćini iz Budimpešte, Gergő i Alma.

Više nisam Europljanka u Meksiku, sada sam Hrvatica u Moskvi.

I eto, službeno je oguglala sam na zračne luke. Više nemam potrebe dolaziti 3 sata prije leta kako slučajno ne bih zakasnila na avion. Više se ne živciram ni ne uznemiravam kada me traže da skinem i ciple i naušnice i remen, i izvadim laptop iz futrole, i Kindle, i mobitel, i... Više ne provjeravam bjesomučno trideset puta imam li kartu kod sebe. Iskustvo me naučilo da se sve da srediti. Nema razloga za živciranje. Čak me ni najnovija kolekcija zamamnih parfema po još zamamnijim cijenama više ne uzbuđuje. Zračne luke postale su mi samo sredstvo do cilja. Pomalo tužno; voljela sam to uzbuđenje dolaska u zračnu ruku i uznemirenost prije nego što poleti avion. Put je je tako počinjao ranije.

Jeste li primijetili kako se ljudi u zračnim lukama pretvaraju u stereotipe svojih nacija? Talijane ćete uvijek raspoznati po sumanutoj gestikulaciji i popratnom dernjanju. Uvijek su nešto uzrujani, uvijek se događa nešto grozno dramatično. Britanci su uvijek tako iritantno arogantni. Posebno mlađe žene, nosom paraju oblake. Ali zato ne peru ruke nakon WC-a. Dobro da moj prijatelj Dražen, veliki higijeničar, nije bio s nama u tom WC-u jer je mogao izbiti međunarodni incident. Sigurna sam da se ne bi suzdržao da ne upita: „A kod vas tamo se ne peru ruke?“ Mađari... pa govor mađarski. Čovjek bi rekao da jezik neke nacije ne može biti stereotip, ali jeste li vi ikada čuli mađarski? Japanci, pak, sumanuto fotografiraju čak i u zračnoj luci (???).

U cijeloj toj globalnoj juhi, u jednom sam trenu pomislila kako smo mi, eto, blaženo oslobođeni aerodormskih stereotipa. Sve dok nisam ušla u zrakoplov i u ruke uzela promotivne novine Wizz aira u kojima sam pronašla intervju sa srpskim glumcem Brankom Tomovićem (zapravo je Austrijanac srpskog podrijetla, ali sam za sebe kaže da je „proud Serb“ iako priznaje da mu srpski katkada zadaje probleme). On se, naime, naporno sprema za ulogu velikog srpskog (!) znanstvenika Nikole Tesle. Ljutito sam razmišljala o tome da napišem protestno pismo uredništvu. Mama je uz smijeh odmahnula rukom, „Nemam ja s tim problema, nek si ga imaju malo oni malo mi! Zašto tjerati mak na konac?“ Ipak, kada je nekoliko minuta kasnije ona naišla na članak o ljepotama Srbije bjesomučno je počela prelistavati ostatak časopisa („a gdje su hrvatske ljepote?“).

Dobro je, i na neki način ohrabrujuće, znati da u globalnom svijetu zračnih luka (a i u globaliziranom svijetu uopće), ipak ne možemo pobjeći, ni posve izbrisati, naša distinktivna nacionalna obilježja, i da će nas, koliko god se osjećali ili proglašavali građanima svijeta, uvijek nešto odati.

A onda smo kroz oblake ugledale krovove Moskve.

Krovovi Budimpešte. Moja prijateljica Alma ima jedan od najljepših stanova koje sam u životu vidjela. S druge strane vidi se dvorac na Budimu koji je noću prekrasno osvjetljen. Ukratko, bolje nego hotel s 5 zvjezdica!

Zagorski folklor

Jutros na tržnici

Mama nervozno traži svoju kumicu. Vjerna je, ne želi kupovati kod drugih. Ne vidi ju i tužno uzdahne: „Nema je danas.“ Nekoliko koraka dalje, ipak je ugleda između mrkve i velikih glavica kristalke koji su je bili sakrili. Mama joj prilazi s osmjehom, a i lice kumice razgali se kada ugleda moju mamu. Mora da je tu neka posebna veza.

„Već sam mislila da te nema.“ kaže mama.

„No, je? A gde bi bila? Kaj si mislila? Da sam se morti oženila?“

„Ma mislila sam da si možda umorna od noćne smjene.“

„Je, pa nema više posla puno po noći. Znaš kak je kod nas. Sve manje se posla ima.“

Za ručak imamo škampe na buzaru, pa mama kupuje peršin. Zato smo tražile baš tu tetu jer mama kaže da ona ima najbolji peršin. Izabrala je jedan lijep s većim, podebljim korijenom. „Ja bih ovaj.“

„A ne buš nikaj više? Ja bih ti rajše dala mrkvu. Vekša je. Viš kak je lepa.“

„Ne, hvala. Ne treba. Imam još od prošlog tjedna.“

„A je? Kaj ju nisi potrošila?“

Teta joj predaje peršin, mama plaća (3 kune! Koja pljačka).  Odlazimo još kupiti jagode. Danas se častimo.

Valja napomenuti da sam iz razgovora ispustila neverbalnu kombinaciju, koja je većinom bila hihotanje ili grohotan smijeh, i malo namigivanja. Ovaj nevini, gotovo naivni, razgovor, bio je, naravno, o seksu.

Slika preuzata sa: http://www.trznice-zg.hr/
(mi smo zapravo bili na placu u Dubravi, ali nema baš nekih fotki)

Kako vole Meksikanci ili kako dobiti patka na dar

Ako me pitate kako vole Meksikanci, reći ću vam: „Kupe vam patku.“ Odgovor je podjednako apsurdan i točan. Cijeli proces snubljenja u Meksikanaca isprva mi je nalikovao ponajboljim djelima teatra apsurda. Ionesco je, u početku sam mislila, inspiraciju za Stolice pronašao upravo u meksičkoj Ljubavi. Trebalo mi je neko vrijeme da shvatim da se iza cijelog procesa krije potpuno druga književna tradicija, ona koja započinje još u španjolskom srednjem vijeku, a trenutno se manifestira u meksičkim sapunicama: viteški romani ključ su za razumijevanje tog naoko komplemsnog procesa.

      Žena, ona prava, je princeza, nedodirljiva, sveta, čista, baš kao i Amadisova Oriana. Za tu princezu se treba boriti, treba je biti dostojan, treba preći sve prepreke. A ako prepreka nema? Treba ih stvoriti! S obzirom da su viteški romani totalno out, a i Meksikanci još uvijek nisu posve sigurni trebaju li priznati da pripadaju španjolskoj književnoj tradiciji, nepresušni izvor insipracije ostaju sapunice. One su ionako, nakon što su Kinezi dobili ekskluzino pravo na proizvodnju Djevice od Guadalupe, ostale vjerojatno jedini proizvod koji s ponosom nosi žig „made in Mexico“. Divove su zamijenlile trudne bivše cure; zmajeve, vrlo dostojno, zlovoljne majke koje čuvaju svoje sinove od zlih vještica koje navlače maske princeza; vitez na bijelom konju postao je vitez u bijelom Mercedesu;  siže ostaje isti.

       Ali sve je to OK ako poznaješ pravila igre, ako si čitao priču, pogledao dovoljan broj sapunica, i ako si potpuno spreman odustati od stvarnosti u ime fikcije. Meksikanke znaju kako. Poznate su im smislice, znaju kako se šminkati da izgledaju nevino, znaju koliko treba čekati do prvog seksa, znaju što znači upoznati roditelje svoga pretendenta, znaju kako izgledati nedostpuno i znaju kako se učiniti dostupnima. Znaju kada treba igrati ulogu ljubomorne trudne bivše i ulogu nevinašca kojim će se netko uskoro oženiti. Problem nastaje kad upadnu Europljanke, neupoznate s pravilima i književnom tradicijom; uvjerene da su upale u hollywoodsku romantičnu komediju, nesvjesne da trebaju igrati Dulcineu iz Don Quijota (ako su im Oriana, Melinda i Belinda već nepoznate). Ma čak i da prokužimo na vrijeme, ne bismo znale kako. Iako smo odgojene u popkulturi i igranje uloga nam nije strano, konstanta našeg odgoja je i rečenice „Suoči se sa stvarnosti.“ Kao da je ta stvarnost tako super... Suspension of desbelief mnogima od nas neprihvatljiv je i u književnosti, a kamoli u stvarnom životu.

***

    U mene se zaljubio jedan frajer. Činilo se bezglavo. Ali prvih nekoliko puta koje smo izašli nije me ni taknuo. Doslovno. Ni primio za ruku. Ni slučajni dodir. Ništa! Plesali smo cijelu noć. Plesali smo stiskavce i vruće latino ritmove. Plesove u kojima ruke slobodno klize po cijelom tijelu. Bili smo pijani i sretni. NIŠTA. U prenatrpanom klubu gdje ne bi više stala ni igla koliko se ljudi naguralo unutra, on je uspijevao držati ozbiljan razmak. (Još mi uvijek nije jasno kako. Mora da je meksička magija; magični realizam na djelu.) I onda me jedan vikend zove da odemo Cuetzalan. Prekrasni gradić u saveznoj državi Puebli, jedno od „magičnih sela“. Osim toga, u blizini njega je selo u kojem se rodio njegov djed (!) koje mi silno želi pokazati. Prošla su dva tjedna, još se nismo ni poljubili, ali želi me voditi na romantični vikend? (Ili ne? Možda sam sve krivo shvatila? Možda želi da budemo prijatelji? Ali tko vodi prijateljicu na romantični vikend?) Romantični vikend ipak bio je romantični vikend. U mističnom seocetu prekrivenom maglom naši su se prsti spleli i usne spojile. Rekao je: „Mislim da si ti ljubav mog života.“ Magije je najedanput nestalo. Nisam stvorena da budem cura nečijeg života u mističnoj magli. Nevažno, ali kunem vam se. Tako je izgledalo.

     Uz njega ili zbog njega vidjela sam polovicu Meksika. Sredio mi je smještaj kod prijatelja u Guadalajari, vodio mene i moje prijateljice (tri moje prijateljice jer sam ga ja bezkrupulozno molila da idu s nama) na vikend u Guanajuato, novu godinu smo dočekali na pješčanoj plaži u Nayaritu, put koji je on isfinancirao jer sam mu lijepo rekla da nemam love, a on je preklinjao da ipak idem s njim jer nije važno i jer me voli i jer ću nakon toga otići, i barem želi da mu onda to ostane kada više će, nakon što ja odem, ležati sam i ostavljen u mraku svoje sobe, kao neko izudarano pseto i tada će jedino sunce koje će mu ostati biti sunce s tih par dana provedenih na plaži sa mnom.

       Uvijek mi je otvarao vrata auta, iako sam mu nekoliko puta naglasila da to stvarno nema smisla. Mislim, ok ako ti je usput, ali da zaključavaš auto samo zato da ja ne bih sama izašla, i onda istrčavaš i u nekom charliechaplinovskom stilu optrčavaš auto samo zato da bi mi otvorio vrata, to je ipak, složit ćete se, previše. Moram skrušeno priznati da sam pokoji put namjerno varala i tek koji korak do auta neprimjetno ubrzala korak i onda pomalo uživala na izrazu patnje i zbunjenosti na njegovu licu kada bi se našao pokraj suvozačkog mjesta, a ja sam već bila unutra jer sam u stilu Mate Hari (rekla bih James Bond, ali za ovu priču mi treba ženska junakinja) već uspjela šmugnuti u auto.

        Zašto sam ostajala s njim? Nisam bila zaljubljena, ni blizu. Ostajala sam iz uvjerenosti da je to dečko koji apsolutno zaslužuje da se u njega zaljubim. Na stranu sve kulturalne razlike i apsurdi koje sam izvukla, bio je nježan, drag, pametan, zabavan, obrazovan, kreativan, imao je mnoštvo hobija, i volio me. Lako se zaljubiti u svoju sliku u tuđim očima. Tu sam spremna priznati da sam bila zaljubljena u sebe s njim. Nikada nisam bila pretjerano nježna s momcima kada bih shvatila da mi se ipak ne sviđaju, nezrelo i bezobrazno, jednostavno bih se prestala javljati. Zaključila sam da ovaj zaslužuje nešto više. Uostalom, sve je to ipak imalo rok trajanja. Uz nemalu opasnost da odluči doći u Hrvatsku, trebalo je izdržati samo dva mjeseca. Stoga sam se odlučila pokloniti mu najviše što osoba može dati: sebe. Znam što ste pomislili, ali ovo se uopće nije odnosilo na seks. Odnosilo se na moje vrijeme, strpljenje, razumijevanje, smijanje njegovim blesavim šalama, zanimanje za njegov život, druženje s njegovim prijateljima i obitelji (!), i slušanje tehna (između ostalog zarađivao je kao DJ. Dio koji mi je možda najteže pao... Tehno, ne njegov hobi.) Nisam bila zaljubljeno nježna, ali nije se od mene ni previše očekivalo. Ipak sam ja Europljanka. Na njegove izjave ljubavi odmahivala sam glavom, njegovim se poklonima nisam divila ritualnim oduševljenjem kao što se očekivalo. Poklonio mi je antologiju Arreolinih priča, a ja sam ismijavala pravopisne pogreške u posveti. Poklonio mi je malu pinjaticu za Božić, a ja sam ju skoro poklonila malom prosjaku. Poklonio je fotografiju s posvetom, ali moja posveta je bila bolja.

       Stigao je dan mog leta. Suze, tuga, bacanje po podu, optužbe („svi ostaju samo ti ne“), pasivna agresija, nikada više nikog neće voljeti kao što je volio mene, kako će preživjeti kada odem, hoću li se vratiti ako mi kupi kartu, kada me može doći posjetiti... jada jada jada. Povratak. Svakodnevne poruke kako umire. I kraj! Ili?

       Prije koji dan, zove me frendica iz Meksika na skype i kaže: „Ela, sjebala sam totalno. Ne znam što da radim.“ A? Rekla sam Victorovoj curi za tebe. A? Priča je slijedeća. Dok je on po Meksiku patio za mnom, u Španjolskoj je njegova djevojka patila za njim. Brojila dane, pakirala kofere i tražila posao u Meksiku kako bi konačno mogli živjeti svoj happly ever after. I prije nego što joj je moja prijateljica nehotično pomutila ljubavnu idilu, već je bila oktrila moje tragove. Nevina posveta u knjizi, mutna fotografija, ukosnica... Pitala ga je tko sam, a on je odvratio: „Nitko.“ Nakon što je doznala sve. Vratila se i ponovno se suočila s njim. Sada s više detalja i dokaza. Laž, sve je laž. On mene jedva poznaje. Ne bi trebala slijepo vjerovati prijateljici koja joj je to ispričala jer joj ona, zapravo, uopće nije prijateljica. Zove ju još jednom, traži još potvrda. Na kraju odustaje. Vjeruje mu, a što drugo? Nije valjda otišla živjeti na drugi kraj svijeta zbog nekog dvoličnog gada. Nakon što su prešli sve prepreke i končno mogu uživati u svojoj sreći (svaki došljak malo po malo se meksikanizira kako bi mogao preživjeti). Bolje da više ne razgovara s onom luđakinjom koja ju, iz tko zna kojih razloga, želi rastaviti od tog prekrasnog momka. Trebala bi biti sretna.

     Upoznala sam na desetke njegovih prijatelja, putovali smo po cijelom Meksiku, njegovi rođaci ostavljaju mi poruke na fejsu, njegova majka mi je više puta spremala doručak, sestru sam mu tješila nakon što je umirala od boli zbog novog pircinga, a djed je, tipično meksički, komentirao nešto o mojoj nevjerojatnoj prekrasnoći. Bla bla bla. Dok sam ja ručala za njihovim stolom, u dvorištu su se završavali radovi na njegovoj novoj sobi u koju se uselio baš malo prije nego što sam otišla. Sobu koju su završavali kako bi, nakon što njegova djevojka doleti iz Španjolske, imali više privatnosti na početku zajedničkog života. Sobu u kojoj sam ja, ironičnom igrom slučaja i sudbine, ipak prva spavala. Za svaki dan moje meksičke sreće, neka djevojka sada proživljava svoje dane meksičke patnje, jer to je meksička ljubav.

Eto, tako vole Meksikanci. Bezgranično. A onda ti kupe patku, ali o tome u idućem postu.

Plakat hollywoodske romantične komedije?

Uvod u američku povijest ili uvod u našu (i njihovu) sadašnjost

Rekla sam vam "Život u Meksiku je drugačiji. Tamo se drugačije jede, pije, voli." Lagala sam. Ili barem djelomično. Svako toliko neka priča, događaj, email nekog prijatelja iz Meksika podsjeti me koliko smo zapravo slični. Isti "mali" ljudi s istim velikim problemima. Istim krizama i korumpiranim političarima; istim maltertiranjima i istom beznadnošću. Ipak, mi smo sad ušli u EU, pa naši političari uče koristi rukavice. Mogu zamisliti razgovor između Merkel i Milanovića: "Sve je to u redu Zorane moj. Svi mi to radimo, ali malo suptilnosti molim. Malo stila." Pljačkaju, lažu i maltretiraju. I mi znamo. I oni znaju da mi znamo. I mi znamo da oni znaju da mi znamo... I tako ćemo dok se ne dogodi Bosna ili Ukrajina, ali i tu uvijek ostaje pitanje "a što poslije toga?". (Iako da, gotovo sve je bolje od ovoga.)

Ono što sam zapravo htjela reći jest: Čini li vam se normalno da Meksikanci i Hrvati nose istu odjeću koju su napravila ista djeca iz Indije ili Kambodže, vjerojatno u istim tvornicama? Čini li vam se normalno da koristimo iste mobitele, vozimo iste aute i imamo jednako namještene stanove? Čini li vam se normalno da gledamo iste filmove, slušamo istu muziku i čitamo iste knjige? Je li normalno da nam životimama i sudbinama upravljaju isti ljudi?

Eduardo Galeano: Dani i noći ljubavi i rata, Madrid: Alianza editorial, 1998

Quito, veljača 1976.:

Uvod u američku povijest

            Postojala su dva susjedna indijanska seoceta. Živjeli su od ovaca i od ono malo što je davala zemlja. Obrađivali su, na terasama, padinu planine koja se spušatala do prekrasnog jezera u blizini Quita. Oba zaselka jednako su se zvala i međusobno su se mrzila.

            Između jednog i drugog, bila je crkva. Župnik je umirao od gladi. Jedne noći zakopao je drvenu Djevicu i preko nje je posuo sol. Ujutro, ovce su izrovale zemlju i pojavila se Bogorodica.

            Djevicu su pokrili darovima. Iz oba seoceta nosili su joj hranu, odjeću i nakit. Stanovnici svakog zaselka molili su joj se za smrt stanovnika susjednog zaselka, a tijekom noći su ih klali. Govorilo se: „To je volja Bogorodice!“

            Svako je obećanje bila osveta i tako su se dva seoceta, koja su se zvala Pucará, međusobno istrijebila. Župnik se obogatio. Pod Djevičinim nogama ostale su sve stvari, žetva i životinje.

            A onda je neki multinacionali hoteljerski lanac kupio, za šaku novčića, ničiju zemlju.

            Na obalama jezera izrast će turistički centar.

Introducción a la historia de América (o la historia se repite)

Cuando por aquí me preguntan "¿Qué tal México? ¿Te gustó? ¿Cómo se vive allá?", yo siempre respondo: "Es otro mundo, todo al réves... La gente camina de manos." Pero cada tanto algún evento, cuento, chiste, película, una carta de algún amigo, me da a entender que estoy mintiendo, que no somos tan diferentes: no en lo esencial. El mundo se ha convertido en un pueblo global. Creemos en los mismos dioses (aunque a veces les llamamos de forma diferente), tenemos los mismos problemas, sufrimos los mismos dolores... Pero lo que, quizá, nos haga tan tan tan similares es el hecho de que tengamos las mismas compañías multinacional que nos ofrecen: las mismas promesas, los mismos productos de mierda fabricados por los niños en India y Camboya, las mismas publicidades; compramos sus productos con la misma ansiedad y dedicación, y la convicción de que sin ello no podamos vivir; también destruyen nuestros pueblos, naturaleza, nuestras fábricas y nuestras vidas. Nos convierten en las masas uniformadas sin otro fin en la vida que comprar y comprar y comprar. ¿O os parece normal que la gente en México y Coracia tiene la misma ropa, los móviles idénticos; que conducismos los mismos coches y comemos la misma comida? ¿Os parece normal que dos pueblos tan distintos tienen la semejante historia, el mismo triste presente y el mismo desesperante futuro? ¿Os parece normal que de nuestras vidas y nuestros destinos decide la misma gente?

Eduardo Galeano (1978): Días y noches de amor y de guerra, Madrid: Alianza editorial, 1998
Quito, febrero de 1976: Introducción a la historia de América

      Había dos pueblitos indígenas que eran vecinos. Vivían de las ovejas y de lo poco que daba la tierra. Cultivaban, en terrazas, la ladera de una montaña que baja hasta un lago muy bonito cerca de Quito. Las dos aldeas se llamaban igual y se odiaban.
      Entre una y otra, había una iglesia. El cura se moría de hambre. Una noche enterró una Virgen de madera y le echó sal encima. A la mañana, las ovejas escabaron la tierra y apareció la Milagrosa.
      La Virgen fue cubierta de ofrndas. De ambas aldeas le llevaban alimientos, ropas y adornos. Los hombres de cada aldea le pedían la muerte de los hombres de la aldea vecina y por las noches los asesinaban a cuchillo. Se decía: "Es la voluntad de la Milagrosa."
      Cada promesa era una venganza y así dos pueblitos, que se llamaban Pucará, se exterminaron mutuamente. El cura se hizo rico. A los pies de la Virgen habían ido a parar las cosas, las cosechas y los animales.
      Entonces una cadena hotelera multinacional compró, por un puñado de monedas, las tierras de nadie.
      A orillas del lago se levantará un centro turístico.

*Acabo de leer Días y noche de amor y de guerra y se os lo recomiedno muchísimo. El libro trata, sobre todo, de la época de dictatura en Uruguay y Argentina, pero también los régimenes de terror en toda Sudamérica. Son las imagenes cortas, rápidas, pero díficilmente se olivdan y a mi me han puesto a pensar y repensar, y, me da un poco de vergüenza de admitirlo, a llorar en el tranvía con una abueltia simpática dándome el pañuelo mientras se levantaba para que yo pudiera sentarme y llorar "con más tranquilidad".

Tri sestre, jedna muka

Još malo ostajemo u Hrvatskoj. Poslije slijedi povratak u Meksiko, ne brinite. No, nakon večerašnjeg spektakla kiča i vulgarnosti, osjećam se dužnom upozoriti vas na predstavu koja igra u Gavelli, Tri sestre u režiji Slobodana Unkovskog.

Uvijek kada trčim na traci u teretani gledam kako protječu sekunde. Shvatila sam da koliko god ih pogledom pokušavala natjerati da brže idu, to se neće dogoditi. Vrijeme je neumoljivo. Pa sam smislila trik. Dignem pogled od sekundi i pokušavam razmišljati o nečem drugom. Nikada ne uspije. Svaki puta kada ponovno pogledam na štopericu prođu tek 5, 10 sekundi. Mislila sam da vrijeme ne može prolaziti sporije od toga. Dok nisam imala nesreću da sjednem u publiku i počnem gledati ovu predstavu.

Ipak, kako teku sekunde, tako se povećava i broj potrošenih kalorija. Nekada se tako tješim, teče sporo, ali svakih 6 sekundi još jedna kalorija. Jee! Kada se vrijeme podijeli u manje intervale, brže ide. S druge strane, kada bih na predstavi pogledala sat, shvatila bih da ne trošim kalorije nego dragocjene minute svog života. Vrijeme je dodatno usporilo.

Svašta bi se tu još dalo pisati, ali usporedba s teretanom u Dubravi je najveći kompliment koji ću dati ovoj predstavi. Iako, u Dubravi je režija bolja. I članarinu plaćaju korisnici, a ne porezni obveznici.

Fotografija preuzeta s: http://www.gavella.hr/

México, lindo y querido (¡cuánto te extraño/cuánto les extraño!)

Hola a todos!

¡Os echo de menos! ¡Mucho, mucho, mucho! Puesto que muchos os habéis quejado de que os sintierais discriminados y excluidos porque mi blog era escrito en croata, he decidido empezr a escribir en español, pero esta vez escribiré de Croacia. De mi lindo país, sus absurdos y su gente increible. Todo esto para que lo conozcáis y os animéis a visitarme. De todos modos, primer post en español será de México, en forma de despedida, con toda la esperanza que sea solo un "hasta luego" y no un "adios".

México, lindo y querido; descuidado y terrible. Uno de los países más ricos en los recursos naturales, la diversidad etnológica, la variedad de flora y fauna, pero también en el crimen organizado, el número de las muertes violentas, la pobreza.

            Es imposible no querer México, tanto como a veces es imposible no odiarlo. Es un país de ambigüedades, de extremos. Todo es dramático y exagerado, nada es simple; no importa si se trata de una relación amorosa o de una simple compra cotidiana, uno siempre puede estar completamente seguro de que será divertido (aunque a veces se tratará del humor negro). Por ejemplo, si vas a tomar un café en el Starbucks que está una cuadra de tu casa, es igualmente posible que te pidan matrimonio, lo que me pasó a mí, o que te maten, lo que le pasó a una desdicha vecina mía. El aguacate, uno de los alimentos básicos de la cocina mexicana, en el mercado un día estará a 20 pesos por kilo y el día siguiente a 100; todo depende cuál es la situación de Michoacán. Este estado federal es uno de los principales productores del aguacate, pero también el estado más afectado por la guerra contra los narcos que empezó el gobierno hace varios años. De ella no se habla, pero cada año produce más de 40.000 mil muertos, 10.000 mil desaparecidos y más de 80.000 mil afectados de una u otra forma. En Michoacán, por ejemplo, los narcos queman las casas de los campesinos para obligarles a marcharse, porque es más fácil controlar el terreno deshabitado. La gente le da miedo ir allá. Una vez rico estado, el gran productor de limón (así en México llaman limeta) y susodicho aguacate, una interesante meta turística, se convirtió en el espacio ficticio, en el escenario de las novelas policiacas y el tema preferido de narcocorridos. Este mismo estado es el asentamiento de miles y miles de las mariposas monarcas que se despiertan con las primeras rayas del sol y se levantan en un baile mágico y misterioso para crear una de las imágenes más increíbles que uno puede contemplar. Después Oaxaca, uno de los estados más pobres y más ricos al mismo tiempo. Por un lado, el dominio tremendamente rico en la cultura, con más de 35 diferentes pueblos indígenas, la viva producción de artesanías, con la tierra tan fértil que basta con tirar una semilla en el suelo para que crezca; por otro lado, uno de los estados más pobres. Los pobres indígenas, muchos sin hablar castellano se marchan a vivir en el D.F. en la búsqueda de mejor vida para ellos y para sus hijos. Lo único que encuentran allí es la discriminación y los trabajos cuales los supuestos blancos, los nuevos ricos, sin la raíz ni identidad, no quieren. En fin consiguen comprar un coche, una casa mal hecha, un televisor… Pero no son felices, no viven mejor que Oaxaca. Sin embargo, cuando les preguntas por qué, te dicen que viven mejor. Les han convencido que vivan mejor en esta ciudad de hormigón y hierro donde la semilla no crece por mucho que te empeñes.

            Y esto es México, lindo y querido, que despierta los sentimientos ambivalentes porque el mismo es así. Tiene todas las caras, te pone la máscara que quieras y justo en el momento cuando crees que ya lo conoces, te da otra cara. Es imposible no quererlo, es imposible no odiarlo.